Golubarstvo zahteva paznju i vreme

Rastao sa golubovima

Počeo sam sa malim kavezon i desetak golubova, a sada u nekoliko boksova imam oko 150 golubova. Moj otac je bio golubar i on je tu svoju ljubav preneo na mene, kaže Stefan Čupić

Piše: D. Tufegdžić („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)

Ljubav prema golubovima nasledio od ocaNekada su se golubarstvom bavili mnogi, bilo je golubara u svakom mestu, ali iz godine u godinu njihov broj je sve manji, pogotovo kada je reč o mladima, sve ih je ređe naći, ali ipak ih ima i jedan od njih je dvdesetosmogodišnji Stefan Čupić iz Salaša Noćajskog.

Stefan je član Udruženja odgajivača golubova srpskih visokoletača SRB-959 Ognjen Matijević iz Mačvanske Mitrovice od osnivanja istog pre nekoliko godina. Ne  samo da je jedan od najmlađih članova udruženja, Stefan je i njegov predsednik. Pored njega u udruženju je i na daleko poznat golubar iz Male Mitrovice Nebojša Cvetanović, zatim još petnaestak odgajivača iz tog, ali i mesta iz okoline. Takođe, pridružili su im se i dva golubara iz Erdevika.

– Odgojem golubova bavim se sada već dugi niz godina, mogu slobodno da kažem već više od pola svog života, odnosno od 2005. godine. Na početku je to sve nekako bilo amaterski, počeo sam sa malim kavezon i desetak golubova, a sada u nekoliko boksova imam oko 150 golubova. Moj otac je bio golubar i on je tu svoju ljubav preneo na mene. Da tako kažem, rastao sam sa golubovima, uvek ih je bilo u našem dvorištu i to je nekako za mene bilo normalno i prirodno. Doduše, moja majka ih, na primer, nikada nije volela, pa ni sada ih ne voli i što bi se reklo – ne zanimaju je. Mada, moram da kažem da je otac 2001. godine prestao time da se bavi i sve što je imao i ptice i kaveze on je poklonio, tako da mi nije bilo druge nego da se sam snalazim, počinje Stefan.

Prema njegovim rečima, ovaj za njega hobi, dobio je malo ozbiljniju notu tek kada se zaposlio i počeo da zarađuje za sebe, tada su krenula i prva takmičenja.

Takmicenja ipak nisu prioritet- Golubarstvo, ako ću da budem iskren, nije baš jeftin hobi ili sport, zavisi kako za koga, mesečno mi za njega treba bar desetak hiljada, što u današnje vreme nije malo para, ali za nešto što čovek voli on za to i izdvoji sredstva. Baš zato od kada radim i od kada mogu da opredelim novac za sve što je mojim golubovima potrebno počeo sam i da se takmičim, ne previše, jer mi to nikada nije ni bio motiv, odnosno cilj u golubarstvu, ali zašto da ne. Prvi značajan rezultat i za mene ujedno najdraži ostvario sam baš na svom prvom takmičenju i iznosio je 9 sati i 9 minuta. To je bilo takmičenje u okviru udruženja i zaista sam bio zadovoljan postignutim, odnosno drugim mestom koje sam zauzeo, priča mladi golubar.

Za one koji ne znaju, objašnjava on, takmičenje u golubarstvu podrazumeva puštanje golubova i merenje dužine njihovog boravka na nebu, odnosno meri se dužina njihovog leta. Sezona takmičenja počinje prvog maja, a završava se krajem septembra meseca. Preko zime golubovi se ne puštaju na letenje, to je period tokom kojeg oni miruju.

– Ovo je hobi koji zahteva svakodnevno angažovanje, jer tako je to kada su životinje u pitanju, potrebno ih je redovno hraniti, obezbediti da uvek imaju dovoljne količine vode. Zatim je higijena izuzetno bitna kako ne bi došlo do bolesti. Ima tu još nekih stvari, ali sve u svemu, zahteva i vreme i pažnju i finansije, ali ja to volim, pa nađem svega. U svojim boksovima ili kavezima imam srpske visokoletače različitih boja, najviše takozvanih “Mavijan” koji imaju plavo perije, tu je i po neki “Tekir”, “Arap”, “Šeš”, a većinu sam nabavio od našeg poznatog golubara Cvetanovića sa kojim uvek volim da podelim iskustva i od koga sam dosta naučio, jer se ozbiljno bavi golubarstvom i nema toga što on o njima ne zna. Njegovi golubovi su izuzetno kvalitetni i poznati ne samo u našem kraju, nego i dosta šire, priča ovaj Salaščanin.

Golubarstvo zahteva paznju i vremePosebno voli, kako kaže, druženja koja golubari organizuju, jer su uvek vesela, a i dosta toga korisnog može da čuje i nauči, mada iskren je i dodaje da su ona sve ređa i manja, te da se javila sujeta i da se počela tražiti materijalna korist u čitavoj priči. To je nešto što on lično ne voli, jer se golubarstvom bavi isključivo iz ljubavi. Ono što mu je takođe žao, jeste i činjenica da mlade golubarstvo skoro da i ne zanima, a da je to tako govori u prilog da je on sa svojih 28 godina jedan od najmlađih u udruženju.

– Golubarstvo je moj hobi, nije nešto čime se bavim zarad neke novčane dobiti, to je nešto što me opušta i čemu volim da poklanjam pažnju, meni ni takmičenja nisu prioritet, jednostavno ljubav i to je to, dokle god je tako moji kavezi će biti puni, završava Stefan.

 

Kategorije Reportaža