Сусек ових дана

Susek kao čardak ni na nebu ni na zemlji

Sve što je u njemu dobro, delo je Susečana, a ono što je loše, deo je širih procesa na koje oni, ma koliko želeli, teško mogu uticati

Tekst: S. Lapčević

Foto: M. Mileusnić

Zivan

 

Smešten na sredini puta između Srema i Južne Bačke, maleni Susek trenutno broji blizu 850 stanovnika, uz tendenciju stalnog opadanja broja meštana. U ovom selu čiji žitelji sebe sve manje vide kao Sremce, ali, ako je za utehu, ne i kao Bačvane, sve je više praznih kuća. Omladina koja završi osnovnu školu odlazi u Sremsku Mitrovicu, Bačku Palanku ili Novi Sad. Retko ko se vraća u Susek ili u Beočin, mada, kako ističe prvi čovek Mesne zajednice Živan Stanojević, ima i takvih. Možda ne dovoljno… tek za pelcer. Ili da se agonija odimiranja uspori.

 

 

Đaka nikad dosta

U selu trenutno postoji Fudbalski klub Susek, Udruženje žena “Veliko srce”, a živa je i osmogodišnja škola “Jovan Popović”, u koju pored Susečana dolaze i deca iz Neština, Banoštora, Luga, Sviloša i Grabova. Trenutno u “Popovićevu” ide182 đaka. Brojka svakako nije mala, ali ako se podeli na šest, lako se može doći do zaključka da beočinskim selima i te kako nedostaje mladog naraštaja.

U seoskom obdaništu trenutno ima petnaestoro dece smeštenih u različite uzrasne kategorije, što samo dopunjuje tešku sliku sa kojom se Susek, prateći opšte trendove odumiranja sela, trenutno susreće.

IlijaDirektor škole Ilija Pešić kaže da generalno govoreći, uslovi za sticanje znanja i izvođenje nastave nisu  loši, ali da prostora za ulaganja uvek ima.

– Stotinak dece je iz Suseka, dok je ostatak iz ostalih sela. Prosečno upisujemo oko dvadesetak prvaka i već godinama to se kreće do dva učenika manje godišnje, što nije preveliki prbolem. Što se tiče održavanja objekata, mi svake godine nešto radimo, ali malim školama i njihovih izdvojenim odeljenjima nije lako. Naša sela su mala, pa su i ulaganja manja, pogotovo ako uzmemo u obzir da dece nema i da će ih u skorije vreme teško biti. Objekti su u solidnom stanju, održavamo krovove, instalacije, dobro se grejemo i trudimo se da to što je najvažnije održimo na što boljem nivou, priča Pešić i dodaje da u skorije vreme neće biti spajanja odeljenja. – U narednih deset godina mi ćemo funkcionisati kao sada, a kako će biti posle videćemo. Opasnost od gašenja uvek postoji. U Grabovu trenutno nemamo učenika i škola, koja je jedna od najstarijih u Vojvodini ne funkcioniše do daljnjeg. Za sada u selu ima nešto dece, ali još uvek nisam siguran da će u Grabovu ostati, tako da za sada i ne vredi o tome razgovarati i previše misliti.

Da đaka nikada nije dosta, ne treba posebno naglašavati. U slučaju  Suseka potreba za njima je još veća, tim pre što, kako napominje Pešić, ništa bolje ne svedoči o životu jednog sela od škole pune mališana.

– Nekada su naše škole bile prepune. Ali, bilo je to neko drugo vreme, kada ljudi život na selu nisu doživljavali teško kao danas. Onda se sve promenilo. Ko god želi da uradi nešto više, taj odlazi, i tu mislim da nema povratka na staro. Dok smo tu, mi radimo, usporavamo te procese, prenosimo deci znanje. Gde god bili, ja se nadam da će postati dobri ljudi i da će uspeti da urade nešto korisno sebi i zajednici sa znanjem koje su sticali u našoj školi. To je naša misija i mi više od toga ne možemo, zaključuje direktor.

Nema kanalizacije, ali ima naženja
СеоскаZa razliku od Neština i Banoštora, Susek živi od žitarica i stočarstva. Od kultura su najzastupljeniji kukuruz, soja i žito, a na pašnjake koji ovom selu ne nedostaju, izvode se ovce, koze i goveda.

– Imamo na nekoliko mesta otkup u selu i u blizini i to je dobro. No, sve to skupa nije dovoljno da mladi ostanu i sve su to mahom starija domaćinstva koja se bavi stvarima kojima su se bavili čitav život. Na žalost, tendencija je takva da selo stalno gubi stanovništvo i mi tu malo šta možemo promeniti. Imamo odličnu saradnju sa lokalnom samoupravom koja nam odobrava projekte i podržava nas koliko god je u mogućnosti. Komunalna infrastruktura je na zadovoljavajućem nivou i jedino što nam nedostaje jeste kanalizacija. Tu smo dosta odradili na pripremama za konačan početak radova, pa se ja nadam da ćemo biti selo koja će dobiti kanalizaciju. To će biti dobro kako zbog meštana i njihovih potreba, tako i zbog našeg agrara, nastavlja priču Stanojević i dodaje: – Uređujemo groblje, puteve, a poseban akcenat stavljamo na atarske puteve. Mi nemamo svojih prihoda i sredstva koja dobijamo trudimo se da maksimalno racionalno iskoristimo. To postižemo planovima i povećanom brigom o selu, kako bi što manje novca rasipali na ono što ne mora. Našim meštanima je odlazak u njive najvažniji, od toga se živi, pa su atarski putevi najvažnija stvar.

Ono što Suseku ne nedostaje jesu neženje. Njih ima “za izvoz”, a nije redak slučaj da su u kućama neoženjena ostajala i rođena braća. Devojke u ovo selo retko dolaze, češće odlaze “na stranu”,  pa su tokom proteklih godina Susečani po neveste morali da odu i u Albaniju.

– Slabo to ide. Na selima ima dosta neženja i mi tu nismo izuzetak. Devojkama je lakše da se kreću, da odlaze iz sela. Muškarci obično imaju veću odgovornost prema imanjima, to se njima ostavlja pa se od njih i očekuje da budu vezani za zemlju. Četo ta imanja nisu dovoljno velika, nema novca i to onda sve koči. Sa druge strane, imamo i dosta probirača, što opet nije dobro, a i generalno uzevši, ti naši momci retko idu van svog sela da negde potraže sebi surpuge. Imamo ipak i jedan lep primer dva brata koja su poženila Albanke. Danas imaju i decu, imaju dosta stoke, ostali su u svom selu i to za sada lepo ide. Svi mi se nadamo da će se to promeniti, ali nikoga ne osuđujemo. Moja deca su otišla u Novi Sad, tamo su se pronašla i ja niti sam želeo njih da kočim niti želim bilo koga da osuđujem. Nije lako živeti danas u malim sredinama. To se mora doživeti i proživeti, ne može se prepričavati, jasan je prvi čovek Suseka.

Društveni život na aparatima

ИгралиштеMladi koji u selu ostanu, svoje slobodno vreme mogu da provedu u sveka nekoliko omanjih lokala ili u Fudbalskom klubu Susek. Sve to ipak nije dovoljno, pa je poslednjih godina primetno i značajno opadanje interesovanje za najvažniju sporednu stvar na svetu. Trenutno, Susek igra u novosadskoj fudbalskoj ligi, u najnižem rangu takmičenja, putovanja na mečeve nisu jeftina, a ako se tome pridoda i podatak da klub plaća putne troškove igračima koji dolaze iz drugih sredina, situacija postaje još teža.

– Novosadska gradska liga je tokom godina rasla, odnosno došlo je do pripajanja većih mesta kao što su Gardinovci, Žabalj, Titel i druga. To nama znači da moramo da idemo i do Vilova i Loka da igramo, distanca je i do devedeset kilometara, pa vi sada vidite koliko tu treba novca. Mi imamo i tu podršku lokalne samouprave, Sportski savez Opštine Beočin nam izlazi u susret koliko god se može, sponzora nekih sa strane nema i da nema nekoliko nas entuzijasta, ne znam kako bismo izdržali, priča Živan i dodaje: – Ja sam bio igrač i stalo mi je do kluba. Vodim decu na mečeve, kosim, zalivam i teško mi padne kada znam da fudbal sve manje zanima čak i one Susečane koji su u klubu igrali. Mi fudbal doživljavamo kao zabavu za mlade, kao rekreativnu zanimaciju i ne razumem želju da se i to profesionalizuje. Mi ćemo uskoro doći u situaciju da će svakom klubu trebati lap-top i stručno lice za rad sa njim, što znači dodatne troškove, a pitanje je ko će to moći da pokrije.

Спортска слаPrilikom osnivanja, tokom treće decenije prošlog veka, susečki Fudbalski klub nosio je ime Hajduk i to zahvaljujući pomoći koju je klubu uručio splitski istoimenik. Nakon Drugog svetskog rata ime je promenjeno u Partizan, da bi od pre nekoliko godina poneo ime svog sela.

– Ja ne znam tačno kako i zašto, ali znam da je splitski Hajduk na samom osnivanju pomogao klub. Od “Bilih” smo dobili kompletnu opremu, lopte, dresove, sve što je trebalo i zbog toga, kada je rešavano o imenu kluba postali smo Hajduk. Nakon rata postali smo Partizan. Boje su bile crno-bela, bili smo vezani za beogradske crno-bele, a ni to mi nije baš najjasnije, pošto većina nas koji fudbal pratimo u selu navijamo za Zvezdu. Onda je došla kriza, problemi i neki sudski sporovi, usled čega smo promenili ime u Susek i tako se i danas zovemo, kaže Živan.

Za razliku od fudbala u koji su, koliko jesu, uključeni muškarci, žene su angažovane u Udruženju “Veliko srce”. Redovno posećuju okolna sela, izlažu svoje rukotvorine, susečke specijalitete, a i u svom selu organizuju slične manifestacije koje, makar na tren, ožive selo i pokažu da još uvek živi.

Koliko će Susek zaista živeti, ostaje da se vidi. Sve što je u njemu dobro, delo je Susečana, a ono što je loše i na šta ovi vredni ljudi ne mogu da utiču, deo je širih procesa na koje oni, ma koliko želeli, teško mogu uticati.

Ni Srem ni Bačka

– U Novom Sadu su mi deca, pa tamo idem često. Za Novi Sad sam vezan i poslom i prosto rečeno, bliži nam je. U Mitrovici sam skoro bio, na nekoj svadbi, ali da nije toga, ne znam da li bih i iskreno govoreći, ne znam kada sam bio poslednji put. Mi ovde kada kažemo da idemo preko Fruške gore, kažemo da idemo “u Srem”. Kada idemo preko Dunava onda idemo u Bačku. Tako da… i nemamo neki naročiti identitet. Naravno, mi znamo da je ovo geografski Srem i tu nema spora, ali onako, ljudski, nama je Srem “preko brda”. Mi smo zapravo na granici, između, ni tamo ni ovamo, kao onaj čardak što je ni na nebu ni na zemlji, priča šef Mesne zajednice Susek Živan Stanojević.

Kategorije Reportaža