Dečija želja jača od roditeljske malodušnosti

 – Uđem unutra, ono sve lepo očišćeno, čak su i binu okrečili. Deca se zadovoljno smeštaju i sa bine poručuju da im je komšija koji ima krečanu dao nešto kreča da koliko-toliko urede svoju scenu. Na stolu smeštenom na sredinu prostorije stoji šešir. Unutra već ima nešto novca…

Piše: S. Lapčević

Iako u selu ima tek nešto više od pedeset živih domaćinstava, iako se još uvek čeka na vodovod, a nakon poslednjih kiša i grmljavina ne funkcioniše ni ulična rasveta, šest osnovaca iz Stare Bingule rešilo je da sebi, svojim bakama, dekama, prijateljima i roditeljima pokaže da se ličnim zalaganjem, trudom i željom mogu pobediti prepreke koje stoje na putu sreći.

Naime, Marina Barbenik (9), Nikolina Dobrić (10), Vladimir Lazor (9), Nikola Cingel (9), Tamara Barbenik (7) i Filip Poljaković (8) nedavno su organizovali akciju čišćenja Doma kulture i u njemu, na opšte iznenađenje, priredili mali kulturni program, sa samo jednim ciljem – da sakupe novčana sredstva kojima bi ovaj zapušteni prostor, smešten tik uz seosku crkvu, učinili lepšim i pristupačnijim za igru.

Mislili – deca će odustati

– Ne znam kako, ali eto… u svojoj igri, deca su došla do Doma kulture, kojeg već godinama svi izbegavaju iako je u centru sela, pred nosom, kako se to obično kaže. Vozali su u njemu rolere, pevali na bini i tako… Malo-malo, došli do toga da je taj nemali prostor od nekih 65-70 kvadrata odličan za igru, priča Maja Barbenik, majka Marine Barbenik, jedne od devojčica koja su akciju organizovala i u njoj učestvovala. – Kako je Dom zapušten, ruiniran, prljav, prva stvar koju je trebalo uraditi bilo je čišćenje. Pošto je naša kuća tu blizu, upali su u dvorište, pokupili metle, lopatice, četke, obišli još neke domove radi popune alata i poručili da će sami sebi srediti prostor za igru. Tako se iz igre razvila zrela ideja.

Dečijoj ideji, kaže Maja, u početku gotovo niko nije pridavao veći značaj. Mislilo se da će, u sudaru sa realnim poteškoćama i malim brojem godina, velike ideje brzo iščeznuti. Ipak, desilo se suprotno. Pošto su videli da stariji slabo mare za njihove namere, mališani su zasukli rukave i u potpunosti se predali poslu.

– Prašilo je to nekoliko sati. Svi mi koji nismo verovali, na kraju smo izašli na ulicu da vidimo šta se radi. Nismo se uključivali, niti nam je ko tražio pomoć. Kad nismo hteli na početku da se uključimo, na moramo ni sada, govorili su nam. Bilo mi je krivo što sam olako prihvatila njihovu nameru, a opet i drago, jer se pokazalo da naša deca često imaju više volje i čistije namere od starijih, priča Maja.

Pošto su poslovi uređenja Doma završeni, šest bingulskih mališana pronelo je po selu vest da će za nekoliko dana u zaboravljenoj sali biti održana priredba. Minimalna cena ulaznice bila je pedeset dinara, maksimalna nije određena, a sve sa ciljem da se skupi novac kako bi se Dom dodatno ulepšao.

– Zauzeti svojim obavezama, pritisnuti nekim problemima koji, barem što se nas starijih tiče, nadilaze one vezane za Dom, ni ovaj put nismo mnogo marili na njihov apel. Ne mogu reći da nisam poverovala, ali prosto sam mislila da to može proći bez nas. Igraju se deca… nastavlja priču Maja.

Deca, ipak, nisu sama

Dani su prolazili, a deca su redovno nakon škole odlazila u Dom na druženje i vežbu. Posle nekog vremena, upućen je još jedan poziv na priredbu. Za njim još jedan…

– I došao je petak. Vidim ja motaju se deca oko Doma, šetaju gore-dole po centru, nešto se sprema. Došlo i pola tri, moja Marina se doterala, kaže, sve je spremno, i zove nas da u tri dođemo obavezno. Sada već, vidim ja, stvari postale skroz ozbiljne. Ne šale se više. Spremim se, supruga za ruku, i pravac u Dom, nastavlja Maja uz osmeh. – Uđem unutra, ono sve lepo očišćeno, čak su i binu okrečili. Deca se zadovoljno smeštaju i sa bine poručuju da im je komšija koji ima krečanu dao nešto kreča da koliko-toliko urede svoju scenu. Na stolu smeštenom na sredinu prostorije stoji šešir. Unutra već ima nešto novca. Ubacila sam i ja nešto, naslonila se na zid i čekam da predstava počne…

Program je trajao pola sata. Smenjivale su se pesme i skečevi naučeni u školi, smejalo se, igralo, klicalo detinjstvu, ljubavi, igri… Na kraju, iz šešira je izvađeno nešto više od 3.600 dinara. Za 600 u Divošu (pošto u Binguli prodavnice nema) kupljeno je šest sladoleda, dok ostatak novca još uvek stoji, dok se ne sakupi dovoljno i ne dobije dozvola za radove. – Naravno da to nije neki novac i da se za to ne može uraditi mnogo, ali je lepo što su deca sama, bez ičijeg nagovora, organizaciji i uprkos našoj neverici, sve sama organizovala. To je ono najvažnije. Gledajući ih kako se sa oduševljenjem bore za ono do čega im je stalo, rešili smo da pomognemo. Imamo u Divošu jednog staklara sa kojim bi videli da zamenimo razbijena okna, imamo u selu i ljudi koji znaju razne stvari da odrade, pa ćemo se angažovati. Potrebno je samo da vidimo na koji način mi uopšte možemo da se angažujemo, pošto je Dom u nadležnosti Grada, ne Mesne zajednice. Barem da ga okrečimo, da zakrpimo prozore, da našoj deci omogućimo pristojan prostor za boravak, kada im je već toliko neophodan i što je najvažnije, da im pokažemo da nisu sama i da uvek vredi pomučiti se za ono do čega vam je stalo, zaključuje Maja.

Uprava podržava male Bingulce

– Više sam nego oduševljenjen činjenicom da su se deca u Staroj Binguli sama organizovala i rešila da urade nešto za sebe i svoje selo. Dom je u nadležnosti Grada i Uprave, ali ćemo rado omogućiti da se on očisti, okreči, uredi, ako se sakupe sredstva. Sigurno je da nećemo stajati na putu rešenosti dece, i da ćemo, koliko budemo mogli, akciju podržati. Dok ne dođe vreme u kojem će taj prostor biti u potpunosti obnovljen. Ideja koju ova Uprava ima i jeste da podstakne ljude na akciju, da istu podrži i omogući da ono što je ideja postane stvarnost. Ovo je odličan primer kojim bi mogli da krenu i drugi. Bingula je malo selo, i samo zamislite šta bi moglo da se uradi u većim selima, kaže Načelnik uprave za kulturu, sport, omladinu i obrazovanje Ilija Nedić.