Аca Djeric u Mitrovci

Pali su svi rok meteori!

- Nadam se i da će ponovo doći vreme kada će mladi koji muziku vole i poštuju zasući rukave i zapravo svirati. Smišljati muziku, kvalitetne tekstove u kojima će se baviti ozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Meteori našeg roka su odavno pali, pa je vreme da se na nebu pojave novi, smatra Aca Đerić

Piše: S. Lapčević

Biti rok muzičar na jugoslovenskom prostoru nikada nije bilo lako. Muzika koja u Jugoslaviji, uprkos uvreženom mišljenju, nije uhvatila dovoljno korena, buntovna i kreativna po svojoj prirodi bila je osuđena na povlačenje pred naletom kafanske i kasnije “turbo folk” muzike koja je naročitog maha uzela početkom devedesetih godina prošlog veka.

Stalni “oprez” društva prema rokerima, njihovo nedovoljno uklapanje u zajednicu koja teško prihvata kulturni impuls drugačiji od onog koji su čelnici te iste zajednice dirigovali u skladu sa svojim potrebama, uz činjenicu da instrumenti i prateća oprema koja je rokerima potrebna traži značajna sredstva, uslovilo je da su na sceni opstajali samo oni bendovi koji su dolazili iz većih centara, dok su oni “manji” koji nisu imali na koga da se oslone i kraj koga da napreduju, bili osuđeni na često menjanje postava, raspadanje (ređe ponovno obnavljanje) i, što je za muzičare ovog žanra bivalo najteže – kompromis sa drugom stranom.

MeteoriTek mali broj njih uspeo je da pod pritiskom nužde ne ode isuviše daleko od svoje prve ljubavi, a među takvima je i Aleksandar Đerić – Aca, Mitrovčanin koji je tokom šezdesetih godina bio osnivač i “vodeća karika” zrenjaniskog benda “Meteori”, danas malo poznatog sastava koji je u svoje vreme bio izuzetno popularan i često na listi deset najpopularnijh jugoslovenskih rok sastava.

Iako već hvata osamdesetu godinu, iako je u svojoj karijeri, sa “Meteorima” i posle njih imao priliku da svira širom bivše Jugoslavije, Aca je uoči Uskrsa po prvi put zasvirao u svom rodnom gradu. Koncert u “Kafeteriji”, koji su za njega organizovali prijatelji, poznanici i porodica bio mu je, kaže, kruna u višedecenijskoj karijeri, jedan od najlepših, najznačajnijih i najemotivnijih nastupa koje je imao.

– Iz Mitrovice sam otišao kao dete. Bio sam “domac”, pošto sam bez roditelja ostao zahvaljujući ustaškim pogromima. Međutim, ovde sam imao srodnike, tako da Mitrovica nikada nije nestala iz mene. Vrlo rano sam počeo da se interesujem za rok muziku i dobro je što me je sudbina odvela baš u Zrenjanin koji je uvek imao solidnu scenu. Čak i danas se možemo pohvaliti dobrim bendovima koji sviraju nešto tvrđi rok od onog koji smo šezdesetih svirali mi zaljubljenici u Klifa Ričarda, Prislija, “Šedouze”, Boba Dilana, Litl Ličarda, Čeri li Luisa i druge koji su obeležili rođenje svetskog roka. Po tome se Zrenjanin razlikovao od drugih vojvođanskih gradova, ako izuzmemo Novi Sad, a posebno od Mitrovice koja, čini mi se, nikada nije imala toliko razvijenu scenu iako joj nije nedostajalo dobrih muzičara, objašnjava Aca.

Аca Djeric u MitrovciSvoje prve rok korake, “Meteori” su napravili krajem 1961. godine, a već naredne 1962. bili su glavna atrakcija na prvoj zrenjaninskoj igranci uz električne gitare. Za razliku od današnjih početnika, tadašnji, poput “Meteora” svirali su na zvučnicima snage svega pet vati, uz pojačalo koje nije prelazilo 20 vati.

– Danas, kada audio-aparati u sobama i automobilima imaju po 100 vati, to može da zvuči smešno, ali u ono vreme to je bio naš maksimum. Nekoliko stotina ljudi koliko se skupilo u “Poslednjem dinaru” ili “Poslednjoj kinti”, kako smo zvali taj lokal, zaista je uživalo u našoj nedovoljnoj uštimanosti. Nakon te svirke, dobili smo još nekoliko poziva, pa i iz SUP-a gde smo nakon “provere” angažovani za novogodišnju žurku. Tada smo napravili i prvi kompromis, pa smo sa sobom poveli i harmonikaša koji je svirao nekoliko narodnih pesama, priča kroz smeh Aca.

Koncerti su se nizali, “Meteori” su leteli sa jednog na drugi kraj Vojvodine, pa su 1964. godine, ponovo za Novu godinu svirali na visokom nivou, u zrenjaninskoj Gradskoj kući. Kada im se priključio trubač Cane, dirigent vojnog orkestra u zrenjaninskom Domu JNA, postali su i prvi ugoslovenski bend sa duvačkokm sekcijom.

– Dobro se sećam da smo polovinom šezdesetih zahvaljujući jednoj nesvakidašnjoj stvari postali prava atrakcija na studentskom festivalu u Knjaževcu. Naime, rešili smo da odsviramo “Marš na Drinu” u našem aranžmanu, što je izazvalo oduševljenje publike, ali i podozrenje organizatora. Nikada nam nije bilo jasno u čemu je bio problem sa pesmom koja je imala istorijsku vrednost i lepotu koju niko ne može poreći. Pogotovo se nismo uklapali u tadašnje stereotipe o “neprijateljima”, pošto su bend činili ne samo Srbi-Vojvođani već i dvojica Mađara i jedan polumađar. Tek, bilo kako bilo, tom pesmom smo oduševili slušaoce i još jednom potvrdili da kao rokeri umemo da uradimo i još nešto osim da pravimo kompromise. Nije nam bilo lako, ali smo uživali u toj činjenici. Kasnije smo “Marš na Drinu” svirali još nekoliko puta, sa istim ili slabijim reakcijama onih koji su bil zaduženi da “bdiju nad neprijateljima”, nastavlja priču Aca.

Medju najboljimaNajveći uspeh “Meteori” su ostvarili 1966. godine kada su na velikoj gitarijadi u Beogradu osvojili osmo mesto, takmičeći se u konkurenciji 250 grupa iz čitave Jugoslavije.

– Učesnici finala bili su “Siluete”, “Zlatni dečaci”, “Crni biseri”, “Indeksi” i drugi. Žiri su činili velikani poput Lole Novaković, Nikole Karaklajića i Đorđa Marjanovića. Ono što je bilo važno tada, a i sada je, jeste činjenica da smo bili jedini bend koji je svirao autorske pesme. Atmosfera je bila fantastična. Smenjivali su se aplauzi i frenetično navijanje. Bio je to naš najveći uspeh, nakon kojeg smo polako počeli da se razilazimo, objašnjava Aca.

Sudbina je htela da već dve godine nakon najvećeg uspeha “Meteori” više nisu postojali. Aca je karijeru nastavio kao pevač zabavne muzike i do danas ne odustaje od evergrina šezdesetih koji je pevao i nedavno u mitrovačkoj “Kafeteriji”.

– Primetio sam da u publici ima dosta mladih ljudi što je u izvesnom smislu ohrabrenje. Teško je naći danas ljude koji u eri ove instant i u suštini prilično loše muzike poštuju i vole ono što se sviralo pre toliko decenija. Nadam se i da će ponovo doći vreme kada će mladi koji muziku vole i poštuju zasući rukave i zapravo svirati. Smišljati muziku, kvalitetne tekstove u kojima će se baviti ozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Meteori našeg roka su odavno pali, pa je vreme da se na nebu pojave novi, zaključuje razgovor Aca Đerić.

Kategorije Reportaža