444

Između Toronta i Manđelosa, u znaku broja četiri

Ima četiri linije, četiri oblaka, četiri drveta… To dolazi od njegovo četvoro dece – Pre 44 godine napustio rodni grad, u koji se sada vraća sa svojim slikama

Piše: Dušan Poznanović

Branko Miokovic u svom ateljeu u TorontuPočetkom aprila, navršavaju se 44 godine od kako je arhitekta Branko Mioković (1946) napustio rodnu Sremsku Mitrovicu i otisnuo se u „beli svet“, u potrazi za svojim ljudskim, radnim i umetničkim identitetom. Kanada, Kuvajt, bez mnogo sreće sa Istambulom, pa Herceg Novi, konačno opet Kanada i – već više od tri decenije u Torontu, tom megapolisu severnoameričkog kontinenta. Branko projektuje kuće, sedi za štafelajem ili okolo fotografiše, sa suprugom Ankom vodi likovnu galeriju, a žal za zavičajem, kako mi se jednom poverio, leči na salašu, gde gaji pčele, okopava baštu i – slika.

Kako godine neumitno prolaze, a Branko stvaralački sazreva, sve više zanesen slikanjem, dugo već ne ispuštajući četkicu iz ruke, u njemu se rodila želja da to što radi pokaže i svojim Mitrovčanima. Jer, u Torontu dobro poznaju njegov likovni opus; imao je desetak samostalnih izložbi, od kojih su posebno zapažene ona pod nazivom „Zastave“, kao i prošlogodišnja, „Između“. Predstavio se i u našoj zemlji (Novi Sad, Čačak, Beograd), kada je kanadska ambasada organizovala izložbu slikara srpske dijaspore. Sada je spreman za rodnu Mitrovicu!

Decenija je prošla kako su Miokovići kupili kuću u Manđelosu, u kojoj je Branko uredio atelje. Plan je bio da se leta provode na padinama Fruške gore, tim pre što je ovaj ugledni arhitekta zatvorio galeriju u Torontu, smanjio obim posla u projektnom birou i – svakodnevno po četiri sata posvećeno slika.

Uostalom, ovde su mu poslednjih četiri-pet godina glavne likovna inspiracije:

Kuca u Mandjelosu- Moja inspiracija u poslednje vreme je Manđelos, sremska  ravnica. Sve moje novije slike podsećaju na neki način na to. Godine 1974, pre nego što sam napustio Jugoslaviju i Mitrovicu, imao sam običaj da, u avgustu, odem u okolinu Manđelosa i tamo skiciram. Ležim, slikam i nešto tražim – pokušavao sam da upijem miris zemlje, onu njenu toplotu. Jara je još uvek bila prisutna – poželeo sam da sve to „ponesem“ sa sobom. Taj osećaj me je pratio godinama i taj osećaj sačuvao sam i u Torontu. To je nešto tako specifično, što nisam doživeo ovde. Imam ja i ovde veliku njivu, legnem i tu, ali nema onog mirisa sremske zemlje…

Zajednički imenilac i jedne i druge inspiracije, sa farmi u Torontu i Manđelosu, kaže Branko Mioković, je – ta ravnica! Dodaće da su mu uzori i učitelji u slikarstvu Vasilij Kandinski i Vilem de Kuning, obojica apstraktni slikari. Njegovo slikarstvo je, doduše, poluapstraktno, jer želi da pojedine forme budu prepoznatljive. A to zahteva i veći intelektualni napor, nego kada čovek prenosi na platno bukvalno ono što vidi – što u današnje vreme i nema svrhe. Za to postoje fotoaparati!

Posebno želi da objasni simbole koji se uočavaju na njegovim slikama:

– Jedan od prvih simbola je broj 4 – imam četiri linije, četiri oblaka, četiri drveta… Ta četiri elementa mi dozvoljavaju da uspostavim neki ritam. A broj 4 dolazi od moje četvoro dece. Dalje, na mojim slikama se jasno uočavaju linije – silazna i uzlazna dijagonala, vertikalna i horizontalna centralna linija. Sledeći uočljiv simbol je trougao. Zavisi kako se taj trougao postavi. Ako je horizontalna strana dole, trougao predstavlja zabat kuće. Ako je horizontalna strana gore – to je žensko međunožje, koje je najveća inspiracija svih nas. Kod mene su žene uvek bile važne. Čovek ne može da poleti bez ljubavi.

Važan simbol u Brankovom slikarstvu, možda i najvažniji, jesu oblaci:

3333- Oni su simbol prolaznosti. Kod mene na slikama je prisutno tamno nebo, pred provalu oblaka ili neku jaku kišu. Nad ravnicom se nadviju oni tamni, sivi oblaci. Jako volim te scene i one me veoma inspirišu. Sve to predstavlja stanje u našem životu koje je nepredvidivo. Kiša može da udari svakog momenta, taj grad, i da napravi dosta štete. Ti tamni oblaci se kod mene javljaju poslednje 3-4 godine. Moja žena Anka i ja smo prolazili i još uvek prolazimo kroz neke faze zdravstvenih problema…

Ova serija slika koje nameravam da pokažem u Mitrovici je malo svetlija, jer ti oblaci odoše negde, ali oni mogu ponovo da se jave na nebu. I videćemo koliko će sve dugo da traje. Možda će ta kiša da nas udari i potopi – mi to ne znamo.

I još nešto: kod mene je uočljiva jedna horizontalna linija u gornjem delu slike. To je, u stvari, onaj ležimirski put, ona kosina, koju vidim iz dvorišta u Manđelosu. Polovinom osamdesetih sam radio jednu seriju slika sa vrlo tamnim nebom – sa ta četiri drveta, mojih četvoro dece… i kad sam kupio kuću u Manđelosu otvorio sam prozor na tavanu. Pogledam kroz prozor – a ono ta scena, taj ležimirski put i to drveće. Sve se nekako otvorilo.

Prvobitna želja arhitekte Branka Miokovića je bila da studira slikarstvo. Kada je to, svojevremeno, saopštio ocu, ovaj nije bio preterano zadovoljan, ali mu je rekao da mora da pohađa pripremne časove kod čika Brane Jolera. Od likovne akademije ga je, ipak, 1963, odvratio brat od tetke Aleksandar Cvijanović, u to vreme najbliži saradnik ikone moderne arhitekture, Valtera Gropijusa. Idi na arhitekturu, svajedno ćeš celog života da slikaš! A svoju prvu sliku, nastalu još 1954. godine, Branko je poklonio baki za Božić. I od tada, sa malim prekidima, neprekidno slika do današnjih dana.

Poslednje slike, pa i one iz „manđeloškog“ perioda, Branko Mioković bi želeo da pokaže svojim Mitrovčanima, ukoliko mu ljudi iz Galerije „Lazar Vozarević“ izađu u susret!

Tamno – svetlo

– Važna komponenta u mom slikarstvu je odnos između tamnog i svetlog, levo – desno, zapad – istok, i sl. U renesansi se sve svodilo na svetlo – tamno, a kod mene je obratno. Na mojim slikama, leva strana je, u stvari, zapad. Na zapadu imam oštre forme, koje deluju vrlo neprijateljski. Sve zlo se našem narodu dešava i dolazi sa zapada. Kroz celu istoriju smo imali neprijatelje sa zapada. Istok je svetlo – na istoku se rađa dan, rađa se sunce, i mislim da bi svi trebalo da se okrenemo ka istoku, a ne prema tom zapadnom zlu. Zato moj istok ima blage linije, talasaste, koje predstavljaju nežnost, pristupačnost, lepotu…

Kategorije Reportaža