Uspomene

Uspomene u kontejneru

Da li smo ljudi kojima je važno išta više od nas samih? Izgleda da nismo…. Neće proći mnogo godina i ono što je sada fatalno i neizbežno – naše slike, knjige, dokumenta (pisma, razglednice, retko ko i šalje), goreće na nekoj drugoj lomači. Jer ako mi nismo imali ljubavi za ostvaštinu od koje se olako odričemo, sa kojim pravom smatramo da će sutra neko sećati nas?

Piše: U. Miščević

BibliotekaDeponije, smetlišta, antikvarnice ili kolekcije starinara mesta su gde danas možete pronaći pregršt – tuđih uspomena. Fotografije, kućno posuđe, nameštaj, knjige i još mnogo toga date su nekom, bačene ili čak prodate, bez i malo griže savesti, sentimentalnosti, ljubavi.

Mnogi imaju dobre razloge da se otarase kućnog nameštaja, posuđa,  ali treba se dobro potruditi pa naći razlog da se bace fotografije svojih bližnjih. Zapravo… ako ćemo pošteno, koji razlozi mogu da nataraju čoveka da bace fotografije svoga dede, babe ili čak pradede? A opet ima takvih i sve ih je više!

Niko se ne kaje

Da je takva pojava sve češća, profesionalci u ovom poslu to potvrđuju. Mitrovački starinar Đorđe Rakić, ističe da je za sve vreme bavljenja starinama svašta video i doživeo, i da se niko nikada nije se pokajao i došao po neku stvar koje se predhodno odrekao.

–  Sve te starine dočekale su nove vlasnike koji su sad već neka treća – četvrta generacija i koje uopšte nisu zainteresovane za ono što im je predato na čuvanje. Danas, iz nemara i potrebe za novcem, direktni naslednici bacaju ili prodaju za male novce starine koje su dobili na staranje. Daj šta daš, pa neka ide! Ima nas još starinara u Mitrovici koji bi isto rekli i to je postalo trend koji je sve veći, kaže Rakić.

Ђорђе РакићPostoje oni koji olako bacaju stvari koje su nasledili ne znajući za njihovu vrednost, dok sa druge strane postoje oni koji za neke stvari traže bogatstva misleći da su vredne samo zato što su stare. Neobaveštenost sa obe strane je zajednička kao i želja da se starina otarase što pre.

Možda bi ovaj problem trebalo gledati sa aspekta finansija, koji se čini kao najverovatniji, ili ima tu nečega o sa odgojom i vasptanjem. Sigurno je da mnoge stvari ne trebaju, naročito u gradovima gde je nedostatak prostora česta stvar, pa su deponije pune knjiga i ličnih stvari. Starinarnice obliluju knjigama koje su najčešće vezane za bivšu komunističku Jugoslaviju, ali mogu da se nađu i one na kojima piše „Vlasništvo…1913. godina“. Komadi stari preko sto godina! Časopisi, pisma, razglednice, sve što se nekada žljeno čekalo da stigne.

Bez emocija

U poslu starinara, kako kaže naš sagovornik, važno je da nema emocija prema nabavljenim stvarima.

Uspomene- Vrlo je važno da nema emocija i da se ne vezuješ za stvari koje nabavljaš. Pristupaš tome kao što bi neki trgovci, što će reći bitno je da li može da ide dalje, a da li mi se dopada to je drugi nivo provere. Za sve ove godine koliko se bavim starinama, kako stvar ode od mene, tako je zaboravim, jer niti imam mesta da je čuvam, niti mi sve treba. Zanimljivo je, recimo da sam bio u prilici da dobijam i poljoprivredne stvari, plugove, špartače, sejalice, šinska kola i to je nešto što je takođe u potražnji. Tavani su čuda, ljudi ni ne znaju šta se tamo krije, ko se osmeli da se popne na spostveni tavan, naći će tamo puno zanimljivih stvar, priča Rakić.

Svi smo mi bar jednom bili svedoci da su divne stvari završile na đubrištima i na vatri, nismo mogli da razumemo zašto se to dešava i kako ni za male stvari nema mesta u nekom novom smeštaju ili životu.

Da li smo mi ljudi kojima je važno išta više od nas samih? Izgleda da nismo…. Neće proći mnogo godina i ono što je sada fatalno i neizbežno… naše slike, knjige, dokumenta (pisma, razlgednice, retko ko i šalje), goreće na nekoj drugoj lomači. Jer ako mi nismo imali ljubavi za ostvaštinu od koje se olako odričemo, sa kojim pravom smatramo da će sutra neko sećati nas?

Kategorije Reportaža