PAS SPREMAN ZA UDOMLJENJE

Svaka životinja zaslužuje da ima dom

Prioriteti našeg Udruženja „Lela“ su da se smanji broj pasa lutalica i da svaka napuštena životinja bude sterilisana, kastrirana, a zatim i srećno udomljena. Veoma je bitno i čipovanje, jer bi se na taj način smanjio broj napuštenih pasa koji su na ulicama zbog neodgovornih vlasnika

Piše: S. Mihajlović

Foto: privatna arhiva

TIJANA SA SVOJIM LJUBIMCEMKada je u septembru 2017. godine prvi put otišla da obiđe pse koji su se nalazili u šidskom prihvatilištu za napuštene životinje, Tijana Radenković iz Šida doživela je šok slikom koju je tamo zatekla, jer su psi bili izgladneli, jedva su stajali na nogama, jeli su svoj izmet i spavali u njemu…Tijana kaže da se u nekim boksevima nalazilo zajedno više pasa, koji su se međusobno klali.

Od tog dana, ova mlada Šiđanka odlučila je da svakodnevno odlazi tamo, da ih hrani, čisti, pušta u šetnju…

– Nas nekoliko volontera smo pripitomljavali pse, igrali se sa njima, pružali im sve ono što je potrebno jednom živom biću, a to su ljubav i pažnja. Uspeli smo da pripitomimo čak i najagresivnije pse i da ih srećno udomimo. Mnogo obećanja sam čula od „Standarda“, u čijoj nadležnosti je to prihvatilište, o tome da će urediti taj prostor i omogućiti psima bolje uslove za život, ali na kraju sam, ipak, morala sve sama da uradim, jer od tih obećanja nije bilo ništa. Tada mi se prvi put i javila ideja da osnujem svoje udruženje koje bi se bavilo zaštitom napuštenih životinja. Nepunih godinu dana nakon toga, u junu prošle godine, uspela sam u tome i osnovala sam udruženje kome sam dala ime “Lela”. Ime je dobilo po jednoj kujici iz tog azila u kojem sam nastavila i dalje da volontiram, a sve iz želje da i napušteni psi osete da ih neko voli i da je nekom stalo do njih, da nisu sami na svetu…Lela je bila jedan od najagresivnijih pasa tamo, čak je i mene htela da ujede, ali, rad sa njom, kao i sa ostalim psima, učinili su da ona postane najveća maza i član moje porodice – ovako priča o svom radu sa napuštenim životinjama 23. godišnja Tijana Radenković iz Šida i dodaje da je mnogo bola, tuge i patnje tamo doživela, ali, isto tako, i mnogo lepih i srećnih trenutaka, od uživanja i igre sa njima, razmenjivanja ljubavi i nežnosti, do mnogobrojnih udomljavanja, kako štenaca, tako i odraslih pasa.

I MACE DEO PORODICEKaže da je za osnivanje Udruženja dobila mnogo podrške i pohvala, mada ima i onih koji je kritikuju i misle da je luda. Međutim, ova mlada devojka se na negativne komentare ne obazire, nego kaže da “nije sramota izgledati lud, pokušavajući pomoći životinji, nego je sramota gledati kako ona pati, a ne učiniti ništa” i dodaje:

– U stanu u kome živimo moja porodica i ja imamo devet maca i dva psa, a svi oni su pokupljeni sa ulice i iz azila, nakon čega su sterilisani, kastrirani, čipovani i vakcinisani. Moj dan izgleda tako, što kad ustanem,  najpre vodim pse u šetnju i na igru, a zatim napolje vodim mace, jer one ne izlaze iz kuće bez mog nadzora. Nakon toga idem u azil, pa kod dede, jer i tamo imam pse. Vratim se kući, pa, ponovo u krug, šetnja pasa i tako svaki dan. Ništa mi nije teško, a ponekad uz sve te obaveze se nađe i neka vlasnička životinja koju čuvam, jer se i time bavim.

NAJBOLJI PRIJATELJIKako kaže, u azilu ih je u početku bilo petoro volontera, međutim, život je svakog odvukao na svoju stranu, tako da je sada ostala sama. Svakodnevno odlazi u prihvatilište, hrani pse, čisti bokseve, igra se sa njima, uči ih i pruža im ljubav i pažnju, a takođe, tu su i poslovi čišćenja od unutrašnjih i spoljašnjih parazita, sterilizacija, kastracija, kao i veterinarska nega…Priznaje da to nije lako, pogotovo finansijski, ali srećom ima još uvek dobrih ljudi, koji hoće da doniraju i da na taj način pomognu.

 

– Želim da se zahvalim svim donatorima, jer da nije njih, iskreno, ne znam šta bih… Jedina pomoć su mi moji roditelji, Dejan i Minja, bez kojih, stvarno, ne znam šta bih, drugarica Anesa Fljuku i moja najveća podrška i pomoć drugarica Kristina Danilović. Takođe, u Šidu imamo i divnog veterinara Milana Matića koji nam uvek svesrdno pomaže, na čemu sam mu veoma zahvalna, a tu je i Pet šop “Šapa šop“, čiji vlasnici Dejan i Biljana Stojanović, doniraju hranu na mesečnom nivou – kaže Tijana.

SVAKODNEVNA SETNJA PASAInače, Tijana je student Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe i dugogodišnji sportista, bavi se fudbalom i karateom. Iako priznaje da joj volontiranje u azilu oduzima mnogo vremena, ipak se ne kaje zbog toga, jer je sama odabrala taj put, sledeći svoje srce. Kaže da je za životinje postala vezana još od malih nogu, jer je odrastala sa njima i uz njih, pošto njena porodica obožava životinje. Želja joj je bila da postane veterinar, ali, strah od uginuća tih malih bića na njenim rukama je presudio da ipak izabere drugo zanimanje.

Planovi članova Udruženja kojih trenutno ima deset su da se smanji broj pasa lutalica i da svaka napuštena životinja bude sterilisana i kastrirana,  a zatim i srećno udomljena. Veoma je bitno i čipovanje, jer bi se na takav način smanjio broj napuštenih pasa koji su na ulicama zbog neodgovornih vlasnika.

– Moja najveća želja je da jednog dana imam svoj azil. Ne odustajem i nikad neću odustati od životinja i njihovih prava, pošto smatram da svaka životinja zaslužuje dom, iako svaki dom ne zaslužuje životinju – poručuje Tijana i apeluje na sve ljude dobre volje koji vole životinje i koji žele na bilo koji način da pomognu, da joj se jave putem stranice na Fejsbuku “Udruženje za zaštitu napuštenih životinja „LELA“-Šid” .

Kategorije Reportaža