ZENE TEAKISTI

Žene za volanom taksi vozila

Pravila o obavljanju taksi prevoza su nešto o čemu strogo vode računa, kako kažu, možda čak i bolje nego muške kolege, jer kod žena nema „vrdanja“ ni u kom pogledu. „Hvatanja krivina“ nema, ali anegdota ima. Što je i logično kada su u poslu upućene na klijente svih dobi, slojeva, zanimanja i interesovanja

Piše: S.Belotić

I dame medju taksistimaPoslovi se danas sve manje dele na muške i ženske, ali moramo priznati da se i dalje iznenadimo kada vidimo ženu vozača autobusa, vozi, čak i taksi vozila. Ipak, četiri Rumljanke Danka Bundžo, Dragana Juzbašić, Mirjana Kašić i Slađana Lalošević, su svoju egzistenciju obezbedile baš zahvaljujući tome što su se otisnule u preduzetničke vode i rešile da hleb zarade vozeći taksi. Razgovarajući sa njih dve, Draganom i Mirjanom, stekosmo utisak da su im točkovi „dali krila“, slobodu i posao u kom su same sebi gazde, a odgovaraju jedino putnicima.

Sa šaltera – u taksi

Dragana Juzbašić, danas taksista, nekada je ženama bila poznata kao službenica na Info šalteru za žene, gde ih je savetovala kako da ostvare svoja prava. Sada je poznatija svima, jer već godinu i po dana ima preduzetničku radnju i vozi taksi. Kaže, sopstveni posao ne bi menjala ni za šta na svetu.

Dragana Juzbasic- Na ovaj korak me je muka naterala, petnaest godina sam radila na određeno, staž mi je produžavan za po tri meseca. Sada su mi deca velika, oba sina su mi u Španiji, a ja sam slobodna i mogu da radim i da se organizujem kako meni odgovara. Danas mi je ovo lepši posao nego na Info šalteru. Ljudi su pozitivniji i cela priča je mnogo lepša. Imaš slobodu i krila da letiš. Mušterije dobro reaguju kada vide ženu da vozi taksi, oduševe se i uglavnom se vraćaju ponovo kod nas. Mogu reći da je 90 odsto žena ostalo kod nas, stalno nam se vraćaju i stalno nas zovu i to je ono što me nosi da i dalje radim ovaj posao, kaže Dragana.

Posla ima ceo dan i vikendom, ali noću ne rade. Sa koleginicama dobro sarađuje, a i muške kolege su raspoložene za zajedniči posao. Rade po smenama, a rado jedna drugoj pritrče u pomoć kada treba obaviti posao kod kuće, s obzirom na to da su ove žene majke i supruge.

– Ja sam sad preduzetnica, ne bih menjala sad ovaj posao ni za šta na svetu, samo da ostane ovako. Na prethodnom poslu zaista više nije imalo smisla čekati da mi se produžava ugovor, rešila sam da odem u preduzetničke vode i ne kajem se, dodaje Dragana.

Godina na točkovima

Draganina koleginica Mirjana Kašić, ima dugo iskustvo u vožnji i mnogo kilometara za sobom. Upravo su se kod ove žene obučavali mnogi budući vozači u autoškoli u kojoj je radila. I ona taksira godinu i po dana, a svoj automobil od milja zove Jela.

Mirjana Kasic- Godinu dana na točkovima kao taksi vozaču prolaze jako brzo. Na predlog moje koleginice i drugarice Dragane Juzbašić, koja me je samo obavestila da otvara preduzetničku radnju sa ili bez mene, rešila sam da to učinim i ja. I bila je u pravu da nam može biti samo dobro. Iako je sterotip da je ovo muški posao, ja to moram demantovati. Ceo život sam radila poslove na granici između muških i ženskih. Ženske mušterije su bile oduševljene i tu uvek ima drugačijih tema za razgovor nego kada se voze sa muškarcima. Mi znamo i kada im se rodilo unuče i kada im se ćerka udala. Pa ja već znam po koga i gde treba da idem i koga gde da vozim, kaže Mirjana.

Neke stvari u vezi sa poslom su im lakše kao ženama, neke ne. Najvažnije je da su ih mušterije odmah prihvatile, i Mirjana u tome vidi lepotu posla. Sa druge strane tu su i oni muški poslovi redovnog  i strogog održavanja automobila, kako bi bezbednost bila na prvom mestu, a mušterije koje zavise od njih bile sasvim sigurne.

– Muškarci vozači često kada vide ženu pomisle “gde si ti sela u kola”, ja ne mogu da mu objasnim da ću ja tri puta bolje da vozim nego on, ali je to muška sujeta. Srećom nema konfliktnih situacija. Svaka čast i našim muškim kolegama koje su nas prihvatile i trudimo se da budemo korektne. I kod nas, kao i kod muškaraca sve mora biti savršeno  jer  smo u saobraćaju i imamo putnike koji zavise od nas, od naše brzine, spretnosti, ispravnosti vozila. Mi preuzimamo odgovornost za putnika, posebno decu, a roditelji nam veruju i to poverenje ne smemo ugroziti, kaže Mirjana.

Dnevno ove dame, kao i muške kolege pređu između 200 i 500 kilometara. Slobodno vreme može da se iskombinuje, ponekad i godišnji odmor, ali tako da klijent uvek dobije očekivanu uslugu. Pravila o obavljanju taksi prevoza takođe su nešto o čemu strogo vode računa, kako kažu, možda čak i bolje nego muške kolege, jer kod žena nema „vrdanja“ ni u kom pogledu. „Hvatanja krivina“ nema, ali anegdota ima. Što je i logično kada su u poslu upućene na klijente svih dobi, slojeva, zanimanja i interesovanja.

– Ne vozimo noću, osim ugovorene vožnje za poznate klijente i kada omladinu vozimo u večernje izlaske tokom vikenda. Moram da primetim veliku promenu. Danas deca u školu idu taksijem, što je nama bilo nezamislivo. Više ne možete videti dete koje će sa jednog na drugi kraj grada ići peške. Često se desi da momci nakon noćnog izlaska upadnu u kola i kažu „Majstore, vozi“, a posle par sekundi promene ton sa rečima „Izvinite, gospođo“. Zapanjila sam se i jednom prilikom kada sam u decembru po snegu vozila mladu devojku u večernji izlazak koja je na sebi imala sandale i bosu nogu. Srećom, samnom se vratila, pa sam bar sigurna da nije išla peške po snegu kući, prepričava Mirjana.

Stres traži pribranost

A posao kao i svaki drugi ima stresnih situacija, u kojima je najvažnije biti pribran i voditi računa o ponašanju drugih vozača. To ih je spasilo sigurnih nezgoda kada su drugi vozači bez zaustavljanja prolazili na znak stop. Problem su i nelegalni taksisti i nelegalno parkiranje na taksi stajalištima. Kažu dame da je za samo godinu i po dana koliko voze saobraćaj u Rumi postao mnogo gušći, da su sa radošću dočekale rekonstrukciju Glavne ulice i da se nadaju da će se i ostale ulice proširivati. Najvažnije im je da posla bude i da još dugo budu svoje gazde.

Kategorije Reportaža