Preko tri decenije na terenu

Pamet u glavu, formalnosti na zid!

- Rezervat je uvek tu da pomogne i podrži moj rad. Sa svoje strane, ja Zasavici vraćam onim što najbolje mogu, novim saznanjima i bezgraničnom ljubavi koja me je uvek vodila. Kako onda kada nisam imao diplomu, tako i sada. Sa ili bez u ram uokvirene formalnosti, ja ću uvek biti ono što sam bio kao dete  – Mihajlo Stanković, zaljubljenik u prirodu

Piše: S. Lapčević

Misa na polaganjuDiplomskim radom “Pregled biljnih i životinjskih vrsta od značaja za zaštitu prirode Evrope koje žive na SRP Zasavica” Mihajlo Stanković, ljubitelj prirode, istraživač Zasavice i po mnogo čemu jedinstvena figura, posle više od dve decenije posvećenog terenskog rada, postao je diplomac. Kako sam kaže, zvanje koje stiče i činjenica da će na zid moći da okači svoju diplomu, ne znači mu previše, samo koliko posao tu formalnost zahteva. Kao i do sada što je bio, i u budućnosti ostaće veran terenskom radu i svojoj Zasavici za koju tvrdi da je nepresušni izvor znanja. A upravo znanje, a ne formalnosti, uramljene i okačene na zid, ono je što Mitrovčanima dobro znanom Miši treba.

– Nikada nisam previše pažnje pridavao formalnostima, pa tako ni sada. Već dve decenije pratim biljne i životinjske vrste na Zasavici i pisanje rada zaista nije predstavljalo naročit teret. Sve što sam istraživao, beležio sam u terenske dnevnike, dobar deo toga sam samostalno ili u saradnji sa doktorima nauka i drugim istraživačima već publikovao, tako da je ovaj put na meni bili samo da to sve uobličim, podvučem crtu i još jednom predstavim javnosti, odnosno komisiji “Fakulteta za primenjenu ekologiju – Futura” pred kojom stičem diplomu.

Neprocenjiv rad na terenu

Za sada, Miša ne planira da upisuje doktorske studije. Međutim, podatak da je do diplome stigao sa svojih 47 godina govori o dve stvari: prva je da za neke stvari koje se vole nikada nije kasno, a druga da neke stvari, kada se vole, možda nisu ni potrebne. Mišino znanje niko ne može da ospori i ono je najbolji dokaz da ljubav i rad na terenu često vrede više od okretanja listova i sedenja po kabinetima.

Ljubav a ne formalnosti- Mi smo ljudi koji često boluju od formalnosti i čim i sam nisi takav, odmah smetaš, odmah smatraju “da ti nešto fali”. I što je najzanimljivije, čim ispunimo formalnost koja se od nas traži, smatramo da sve znamo. Ja sa druge strane znam da ne znam sve. Lepeza mog rada i znanja je široka i ne bežim od toga da materijale odnesem stručnijim od sebe, koji su se specijalizovali u određenim oblastima istraživanja. Sve ove godine koje sam proveo na terenu mi ne daju za pravo da kažem da sam ušao u dubinu jedne konkretne stvari. Bio sam i ostao širok i to me čini sretnim, naglašava Stanković.

Ne razmišlja Miša ni o zatvaranju u kabinete i laboratorije. Papirologija kojom su njegovi saradnici na univerzitetima, institutima i muzejima zatrpani njega samo umara. Umesto toga, više voli da se kreće prirodom, da je istražuje, fotografiše, analizira. Sam. Svojim okom i svojom pameću.

Preko tri decenije na terenu- Mi terenci smo veza između prirode i onih koji vrše analizu materijala. Institucije ne daju mnogo prostora i upravo tu smo važni ljudi kao što sam ja. Nikada nisam imao bilo kakav problem u komunikaciji, niti mi je ikada bio problem da kažem da nešto ne znam ili da priznam kad pogrešim, priče novopečeni diplomac kojem diploma ne treba i dodaje: – Da bi došli do potpunog znanja o onome što posmatramo, mi moramo zajednički da radimo, tako da ne možemo reći ko je tu važniji. Ono što ja mogu na terenu, neko drugi može u laboratoriji i obratno. Međutim, mogu reći da je meni terenski rad lepši i ne bih ga menjao ni za šta. Zimi obično imam manje izlazaka i tada se trudim da sam sebi nađem posao. Najsrećniji sam kad krene proleće, tada ja uzmem ranac, opremu i krenem… Od marta pa do prvih hladnih dana, mene kuća gotovo ne zna. Samo koliko se mora.

35 godina istraživanja

SRP YASAVICAOvih dana, Miša vrši popis ptica koje zimi borave na Savi. To radi za potrebe “Društva za zaštitu i proučavanje ptica”.  Od Legeta, pa do Generalnog kanala rasprostire se Mihajlov teren. Popis se privodi kraju, sledi slanje podataka i kompletiranje baze. U tome oslanja se na SRP “Zasavica” koja ga, kako kaže, zdušno podržava.

– Prošle godine sam napuno 35 istraživačkih godina. Već od petog razreda, moja nastavnica biologije Zagorke Radonjanjin krenula je sa terenskim radim, otvorila mi prolaz ka Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Sada vi zamislite jedno dete koje sarađuje sa ekspertima koji mu uredno daju literaturu, pokazuju zbirke i bruse ga! To je ljubav za sva vremena. Nakon tog osnovnog znanja, došla je srednja škola. Upisao sam šumarsku, jer u Mitrovici nije bilo srednje biološke i to je bila jedina ustanova najbliža mom interesovanju. To je prošlo, pa sam 1996. stigao na Zasavicu, u okviru istraživačkog projekta. Od tada do danas, uvek imam podršku. Rezervat nije u obavezi da ima opremu za istraživanja, ja imam svoju, ili mi je ustupaju kolege sa fakulteta i instituta, donose je i slično, ali sve drugo što treba, Rezervat je uvek tu. Sa svoje strane, ja Zasavici vraćam onim što najbolje mogu, novim saznanjima i bezgraničnom ljubavi koja me je uvek vodila. Kako onda kada nisam imao diplomu, tako i sada. Sa ili bez u ram uokvirene formalnosti, ja ću uvek biti ono što sam bio kao dete  – Mihajlo Stanković, zaljubljenik u prirodu, zaključuje razgovor naš diplomac.

Treba učiti od prirode

– Od prirode se može dosta naučiti. Pre svega harmoniji i redu. Ekosistem je zatvorena celina u kojoj sve ima svoje mesto i smisao, od lanca ishrane pa do svih drugih odnosa koji su umreženi, međusobno isprepletani, ali sa jasnim vezovima, sa čvorovima koji su definisani tačno prema svojstvima i potrebama vrsta i ekosistema u celosti. Mi ljudi smo deo tog sistema, ma koliko mislili da smo izvan i iznad prirode. Pitanje je samo da li to želimo i možemo da shvatimo. Što pre to učinimo, biće bolje i nama i ekosistemu u celosti, pošto je čovek jedino biće koje ima mogućnost da svesno uništava, odnosno menja ekosistem. Vreme je da to saznanje počne da koristi na dobrobit svih, a ne na opštu štetu, naglašava Mihajlo Stanković.

Kategorije Reportaža