Branko Stanic u novom radnom okruzenju

Novinar postao uzgajivač koza

Kako je registrovao poljoprivredno gazdinstvo, sve koze i jarići su umatičeni, te mogu da se prodaju za formiranje novih stada. Branko koristi i subvencije države od 7.000 dinara po muznoj kozi, ali kako kaže, do trećine sredstava od subvencija potroši se na ispunjavanje svih uslova da bi se do istih podsticaja došlo

Piše: S.Belotić

sajtNije više neuobičajena stvar da ljudi nalaze mir u selu, posebno kada se bliži vreme penziji. Tako ne iznenađuje ni slučaj Branka Stanića, koji je pre tri godine igrom slučaja kupio kuću u Nikincima i tamo započeo uzgoj koza. Cela priča je još logičnija kada se uzme u obzir da je ovaj čovek odrastao u selu Mladenovo kod Bačke Palanke i kao svršeni student mašinstva, odseka poljoprivredne tehnike, ceo radni vek proveo kao novinar i urednik lista „Poljoprivrednik“ pri novsadskom „Dnevniku“. Poljoprivredna proizvodnja je, može se reći, na posredan i neposredan način obeležila život Branka Stanića.

Danas u kući u Nikincima vodi poljoprivredno gazdinstvo sa oko 50 koza, rase francuska alpina. Kako je još uvek u toku period selekcije, nada se da će imati stado od oko 30 kvalitetnih grla, a posao će širiti samo ako neki od njegova tri sina bude želeo da nastavi posao. Sada, uz penziju, uzgoj koza dođe kao hobi u kom svaki dinar dobro dođe.

Zarada nije motiv

Jarac Marko maskota farme- Kao i svaki penzioner razmišljao sam šta mi je činiti kada slobodnog vremena bude na pretek. Ja sam dete sa sela, gde sam detinjstvo proveo uz domaće životinje i tako ih zavoleo. Kada je u listu „Dnevnik“ sve već bilo gotovo, gledao  sam gde ću da kupim seosko imanje sa većim dvorištem  i objektima kako bih se mogao baviti poljoprivrednom proizvodnjom. Sam posao me je terao i kad sam išao po terenu i kada sam uređivao tekstove da   obilazim farme koza, svinja, živine, pčelare i tako dalje. Tako sam video kako ljudi rade i u tome sam mogao da vidim i sebe. Tako je na kraju i bilo, govori o svojoj odluci Branko Stanić.

Izbor da se smesti u Nikincima došao je slučajno, traženje pogodne kuće sa adekvatnim pomoćnim objektima dovelo ga je u ovo rumsko selo. Odluka da to budu koze došla je u vreme kada se o ovoj proizvodnji dosta govorilo. Uz to, poznato je da su proizvodi od kozijeg mleka možda i najzdravije namirnice životinjskog porekla. Osnovni motiv nije bila zarada, već više želja da za sebe i suprugu, kao i porodice svojih sinova proizvodi zdravu domaću hranu, kako od koza, tako i od nešto svinja i živine koju takođe gaji. A kako su novinari, posebno oni sa višedecenijskim stažom poznate ličnosti, vrlo lako je došao do novih mušterija u Novom Sadu, kojima danas prodaje naveći deo svojih proizvoda. Jarad prodaje najviše novosadskim restoranima, a kozije mleko, sir, surutku, odnosi na kućnu adresu mušerijama koje su od usta do usta razglasile da Branko ima kvalitetne proizvode.

– Prvobitno smo mislili da držimo dvadesetak koza, posle smo  pojačali na pedeset. U Srbiji jako teško nabaviti kvalitetne koze i jarčeve, što je moguće samo na nekoliko farmi koje ih uvoze. Da bih došao do kvalitetnih koza neophodna je selekcija koja traje dve -tri godine, nekad i četiri. Tokom tog procesa eliminišem lošije i ostavljam one bolje kako bih došao do najboljeg stada od 20 do 30 koza i na tom broju grla bih se i zadržao. Proširivaću samo do onog broja gde su sve koze muzne sa kvalitetnim jarčevima, u tom slučaju bih ostavljao jariće, koje sada prodajem, kaže Branko Stanić.

Priroda sve udesi

 

Branko Stanic u novom radnom okruzenjuKako je registrovao poljoprivredno gazdinstvo, sve koze i jarići su umatičeni, te mogu da se prodaju za formiranje novih stada. Koristi i subvencije države od 7.000 dinara po muznoj kozi, ali kako kaže, do trećine sredstava od subvencija potroši se na ispunjavanje svih uslova da bi se do istih podsticaja došlo. Proizvodnja je za sada isplativa, iako od  nje ne očekuje veliku zaradu. Primera radi  litar surutke košta 70 dinara, koju uglavnom rasproda, a ako nešto pretekne, daje je svinjama.  Litar kozijeg mleka košta 120 dinara, kilogram sira 700, a tvrdog kozijeg kačkavalja 1.000 dinara. Prosečno ima oko 100 litara surutke nedeljno, dok jedna koza u „punoj snazi“ može dati i do tri litre mleka na dan. Od ponedeljka do subote se od mleka pravi sir, a ono što se pomuze subotom uveče i nedeljom ujutro se ne prerađuje, već se odmah prodaje. Sistem je već razrađen, radi uglavnom sam, deca pripomognu kada naiđe period obimnijih poslova, dok supruga pomaže vikendom kada nije na svom poslu.

– Najviše posla ima kada počne muža. Trenutno posla nema mnogo, jer su sve koze sjarene, jedu šta im se da, leškare i čekaju prinove, s obzirom na to da će jarenje početi u februaru i trajaće do kraja marta. Koze se pare tokom septembra i oktobra, kada dani počnu da se skraćuju. Priroda je sve to lepo udesila, kako su dani kraći i hladniji koze se odmaraju dok nose jarad, a jare se kad dani postaju duži i topliji. Jarići sisaju mesec do mesec i po dana, oni slabiji i do dva meseca. Kada se odbiju od koze počinje muža. Jarići se posle sisanja hrane dva do tri meseca dok ne dostignu težinu žive mere oko 30 kilograma, odnosno kad se zakolju imaju težinu od 12 do15 kilograma. Žensko jare koje se ojarilo u februaru već u septembru – oktobru može da se pari, ali to nije preporučljivo jer još uvek nema dovoljnu masu. Najbolje je držati ih 10 do 11 meseci, odnosno pariti je kada ojača.  Što se tiče muže, koze su najproduktivnije u trećoj, četvrtoj i petoj godini. Hranim ih koncentratom, senom i detelinom koju nabavljam, jer mi se u ovim godinama i na ovu količinu ne isplati da kupujem zemlju i ulažem u mehanizaciju, objašnjava Stanić.

Razgovarajući sa njim stiče se utisak da je i u ovom poslu siguran u sebe i da mu je svejedno da li pita ili je pitan. Sa druge strane, pisac ovih redova imao je teži zadatak, da izabere prave reči i na najbolji način predstavi novo zanimanje starijeg kolege od kog može mnogo da nauči. Da je zadovoljan svojim izborom, dokazuje i rečenica koju „dobacuje“ njegova supruga: „Kada ode u Novi Sad poslom uvek govori da jedva čeka da se vrati u Nikince“.

 

Između hobija i posla

Za njega je i ovaj obim proizvodnje, negde na pola puta između hobija i posla.  U penziji je najvažnije da je čovek zadovoljan i da ima čime da se bavi, jer mu stečena finansijska sigurnost posle decenija rada to i omogućava.

– Zadovoljan sam jer je ovo za mene aktivnost i hobi i meni je dovoljno da imam svoju hranu i nešto zarade. Ovaj posao bi bio isplativ kad bi čovek imao svoju zemlju, mehanizaciju i kada bi gajio najmanje 200 muznih koza.To onda više nije hobi, već posao od kog može da živi cela porodica, u kojoj će svi članovi da rade i da ne zapošljavaju nikog sa strane kako bi što više novca ostalo u kući. Pored toga ovaj posao mora da se voli, to je prva i osnovna stvar, jer si angažovan od jutra do sutra 365 dana u godini. Kada radiš sa životinjama, nema nove godine, godišnjih odmora, praznika i slično. To iziskuje veliko odricanje i nisam siguran da bi mnogi mladi ljudi mogli da prihvate toliku odgovornost, poručuje bivši novinar, a sadašnji stočar, Branko Stanić.

Kategorije Reportaža