Pitanja nadležnosti, mogućnosti i kuda posle prepliću se pred našim očima… zajedno sa onima koji nas uporno povlače za rukav, kojima možda i damo neki dinar, iako sasvim dobro znamo da će novac završiti u džepovima nekog ko iza ispružene ruke stoji. Blizu da sve vidi, a dovoljno daleko da uvek bude na bezbednom
Piše: S. Lapčević
Svakodnevno postajemo svedoci sve većeg broja prosjaka na našim ulicama. Za rukave nas vuku stariji i mlađi, deca i starci, Romi i oni koji to nisu, ekavci, ali i ijekavci koji u mitrovačke bašte i kafiće, po sopstvenom priznanju, dolaze iz Šapca, Novog Sada, iz Kruševca, ali i iz Tuzle, Zenice, pa čak i Jajca kako jednom prilikom reče neuredno, nezačešljano dete koje mi je tražilo “nešto sitno”.
Čini se kao da Mitrovica više nema “svojih” prosjaka, ako se tako nešto uopšte može i reći. Zapravo, oni si sa vremena na vreme mogu pronaći kako “uredno” sede u neposrednoj blizini Saborne crkve, kod nekadašnjeg “Stoteksa”. Mogu se naći o većim praznicima i zadušnicama na grobljima, gde su odavno počeli da se “mešaju” sa onima koji u grad na Savi dolaze sa strane. Sve ovo upućuje na dvojako razmišljanje: o rasprostranjenosti socijalne nemaštine i duhovne bede koja ljude navodi na ovaj, očajnički pokušaj dolaska do kakvog-takvog novca, kao i o pretvaranju prosijačenja u zanat, što bi moglo objasniti porast broja onih koji na ulicama traže novac.
Da prosjačenje nije samo nužda, već i zanat, posao koji se obavlja “kao svaki drugi”, svedoči kako ono što svojim očima vidimo i naslućujemo, tako i svetska statistika koja takođe beleži nagli porast broja ispruženih ruku i “klečećih ljudi”. Veliki evropski i svetski centri poput Londona, Pariza, Berlina, Rima, sve do Dake, već godinama nastoje da pronađu rešenje za ovaj narastajući problem. Stare evropske prestonice smatraju se tradicionalnim poljem na kojem prosjaci deluju, dok je poslednjih godina porast naročito primetan u Indiji, gde se broj prosijaka popeo na 400.000 od čega je čak 46 posto žena.
U cilju rešavanja ovog pitanja, pored nužnosti unapređenja politike socijalne zaštite, razvijene države punu pažnju posvećuju i rasturanju prosjačkih lanaca, tretirajući prosjačenje kao zanat na isti način na koji se tretira i najstrože zabranjena trgovina ljudima. Tako je, primera radi, u 187 gradova Sjedinjenih Američkih Država tokom proteklih godina zabranjeno prosjačenje na javnim mestima, dok se u cilju suzbiljanja prosjčenja u Velikoj Britaniji sve više raspravlja o ljudskim pravima, odnosno o zapostavljenom pravu na socijalnu zaštitu, slobodu, ali i tome da li je zaustavljanje ljudi na ulicama sa ciljem dobijanja novca vid uznemiravanja javnosti, što bi moglo u skorije vreme biti sakncionisano kao poseban vid nasilničkog ponašanja. Posebno su na udaru zakona “agresivni prosjaci”, oni za koje se osnovano sumnja da su na ulicama ne radi preživljavnja već radi ostvarenja zarade. Sve ovo, naravno, ponovo na dnevni red stavlja i pitanje ljudskih prava, pa je tako u britanskom društvu na dnevni red stavljeno i pitanje neosnovane kriminalizacije prosjaka.
Kako bi smanjili broj prosjaka na svojim ulicama, u Kalkuti, u Indiji, pored zavođenja restriktivnijih mera kontrole uvedena je i posebna mera ishrane prosjaka, sa ciljem da se svakome dostave količine žita i priniča, dovoljne za celodnevni obrok. Ovakve mere u Evropi još uvek nisu uzete u razmatranje, jer se smatra da narodne kuhinje mogu da obezbede dovoljnu količinu hrane. Naročite mere sprovode se, primera radi i u Daki, gde je organizovan i veliki program rehabilitaicje prosjaka. Naime, na velikim poljima i imanjima, bivši prosjaci, sklonjeni sa ulica, stiču osnovna znanja o poljoprivredi, čuvanju stoke, a oni koji pokažu naročitu želju upućuju se i u poslove male privrede i to najčešće u proizvodnju.
Mnoge od ovih mera mogle bi dati rezultat i na našim ulicama. Međutim, pored visokog stepena saosećajanosti i posvećenosti problematici prosjačenja, naročito u svrhu sticanja profita, one zahtevaju i značajan nivo materijalnog blagostanja društva koje će u posebne mere moći da ulaže. Kako to sa našim društvom još uvek nije slučaj, postavlja se pitanje na koji način se prosjačenje kao vid zanata može suzbiti? I dok nadležni poručuju da je izlazak na ulice, skopčan sa nemaštinom i bedom, čak i kada se radi za drugog, često izraz lične volje, što znatno oteževa trajno uklanjanje prosjaka, odnosno da rasturanje lanaca profesionalnog prosjačenja odnosno prosjačenja za nekoga samo trenutna stvar, dece koja u grad na Savi dolaze da bi pružala ruku pred nama, sve je više.
O njima, stiče se utisak, malo ko vodi računa, od Centra za socijalni rad, do policije nadležne da se za najmlađe prosjake postara. Pitanja nadležnosti, mogućnosti i kuda posle, prepliću se pred našim očima… zajedno sa onima koji nas uporno povlače za rukav, kojima možda i damo neki dinar, iako sasvim dobro znamo da će novac završiti u džepovima nekog ko iza ispružene ruke stoji. Blizu da sve vidi, a dovoljno daleko da uvek bude na bezbednom.
Projekat „Prosjačenje – preživljavanje ili biznis“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
