ilustracija prosjacenje foto sremske novine

Sremci o prosjačenju: uvek ima samilosti i lakoverja

Jedna žena je tražila milostinju kod pijace, a posle se čulo da ima sina u inostranstvu koji je izdržava – Ako prosjaku  kažeš da radi i zaradi – naljuti se

Tekst: S.Đaković i B. Roadić

Koliko je prosjačenje odraz siromaštva, a koliko unosan  biznis, verojatno se pitaju mnogi obični ljudi dok prolazeći pored prosjaka  odlučuju da li će mu udeliti nekoliko dinara ili će proći pored njihove ispružene ruke bez zaustavljanja i u velikom luku. Dok neki već iz daljine sumnjaju u stvarno siromaštvo osobe koja prosi ili u njegovu invalidnost bez obzira što sedi u kolicima, odnosno na betonu pokrivenom kartonom, ali sa plastičnom kutijicom u ruci, pa ga zaobilaze, uvek ima i onih koji će se sažaliti i prosjaku dati dinar.

Sava Grujicic

 

 

I ulice u Sremskoj Mitrovici pune su ljude koji do novca nastoje da dođu neradom i izazivanjem sažaljenja slučajnih prolaznika, pri čemu neki ne biraju sredstva da svoju potrebu i nameru ostvare. Obični imaju svoje mišljenje o ovoj pojavi i pojedincima koji se njom bave.

– Njih možeš svagde sresti. U velikom ili malom gradu ih ima, traže dinar dva za lekove, za decu. Uvek imaju opravdan razlog za to što prose. Ovu pojavu ne odobravam ali dam im sitniš. Tvoje emocije presudjuju hoćeš li im pružiti dinar a moje su uvek usmerene ka tome da im dam. Ali ako prosjacima kažeš da mogu da rade i zarade naljute se i tu priliku ne prihvataju –  kaže Mitrovčanin Sava Grujičić.

 

мирјана грујин
Slično je mišljenje i Mirjane Grujin, koja je sa nama podelila svoje iskustvo sažaljevanja prema jednoj
prosjakinji koje je na kraju dovelo da ona sama promeni svoj odnos prema onima koji prose.

– Navika je to da se prosi. Ja sam jednoj baki davala uvek. Bilo mi je žao što prosi, sve dok jednom nisam čula da je njen sin u Nemačkoj i da je izdržava. Onda sam shvatila da ona možda ima više nego ja. Zašto ja radim i još sam u kreditu? Mogla sam i ja  stalno kukati, ali sam zasukala rukave pa sam išla i u polje u metlice – rekla je Mirjana Grujin i dodala kako nije sramota raditi već krasti i prositi.

 

 

 

Radoslav Stanisavljević koji je ceo život gotovo proveo u invalidskim kolicima razume one koji prose, ali samo ako stvarno nemaju od čega da žive. I mnoge ih zna veli, ali ne razume one koji prose iz negativnih navik, jer ima i takvih na ulici.

Svako mesto ima manje ili više sugrađana koji su prepoznatljivo neuredni, skloni da prilegnu na klupu i spuste neku kutiju ili šešir ispred sebe, to smo čuli i u anketi koju smo proveli imeđu Staropazovčanima:Misa Kovac

 

 

– Ima dosta prosjaka. Ima ljudi koji su lošeg materijalnog stanja, ali ima i onih koji mnogo piju. Alkohol je u pitanju, droga, svašta tu može da bude. Poznajem ljude koje je upropastio alkohol. Ti ljudi propadaju fizički, dosta njih je i umrlo u pedesetim i šezdesetim godinama od alhola i od toga što spavaju gde stignu, najviše po zapuštenim kućama – kaže Miša Kovač. On smatra da se niko poroku ne odaje u srećnim okolnostima i da nekad čovek ne može da utiče na svoju sudbinu.

– Teško je reći da su sami krivi, to je nekako osuđujuće a niko ne zna šta će ga u životu snaći i šta nas sutra čeka. Ipak, mislim da su mogli i drugačije.

 

 

Milanka Bjelanović, koja prodaje garderobu na pijaci, kaže da su vremena teška, da se ljudi ne snalaze i da je teško preživeti mesec:Milanka Bjelanovic

 

 

– Mislim da među njima ima stvarno socijalnih slučajeva kojima socijalna pomoć nije dovoljna da prežive, nekima ništa drugo ne preostaje. Ali ima i onih koji se pretvaraju. Videla sam jednog kako izlazi iz kola, i to luksuznih kola, uzma stoličicu i namešta se da prosi. Ima i takvih, ali mislim da su većinom ovi koji zaista nemaju. Mislim da ih je muka naterala. Ali ima i onih, koliko god da imaju malo im je!

 

 

 

Drugačiji utisak ima druga prodavačica na pijaci Danijela Poznić:

Danijela Poznic- Ovi ovde što ih ja viđam, ne prose iz nužde. To im je kao svakodnevni posao, nisu oni ugroženi i da nemaju od čega da žive i šta da jedu. U Italiji je to razvijen posao, neki što su prosili po inostranstvu ovde su napravili luksuzne kuće, to svi znaju, oni su u kraju poznati. Najbolje je bilo, došao je jedan dekica kod mene da kupi kačket, posle cenjkanja, ja mu prodam i on kaže  „hajde valjda će mi ostati za gorivo“. A bio mi je nešto poznat i setim se da ga viđam sa stoličicom ispred mesare gde svakog četvrtka prosi! Ja se slučajno okrenem za njim, kad on ulazi u jedan noviji model „opel karavana”! – živopisno priča Danijela.

– Ja nisam znala za njih do tada, onda sam čula da je to bračni par, dekica prosi tu ispred pijace a gospođa ispred Mediusa i voze dobra kola! Kažu da imaju divnu kuću u Inđiji. Zašto da ne, lakše je to nego da se radi!

Prosjaci koje najčešće viđamo kada je pijačni dan u Staroj Pazovi. Blagosiljanje za svaki primljen dinar je već profesionalno, smatraju naši sagovornici a nekima je čak i prva asocijacija na prosjačenje – bogaćenje na lak način.

ProjekatProsjačenjepreživljavanje ili biznissufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Stavovi izneti u podržanom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti