IZDVOJENA

Rem k’o traktor i majstor na merdevinama

Prvo šurenje je uvek najgore, još ako majstor promaši vodu, uvek je neko drugi kriv, a to je najčešće masno korito ili „ovi na lancima nisu dobro vrtili“, ali da je on promašio vodu, to nikako!

Piše: U. Miščević

OBARA SE PUSI NA ASTALUKrajem novembra i početkom decembra počinje svojevrsni „srpski maraton“ na kome su discipline slave i zabijačke, svinjokolje, kako je kome draže. Kao nasleđe iz perioda socijalizma, 29. novembar se proslavljao radno, sa zasukanim rukavima, oštrim noževima. Danas se to malo „smaklo“, ali ima još uvek onih koji se te tradicije drže. Karkrteristično za zabijačke jeste da one rano počinju, pred samu zoru kada se loži vatra pod oranijama i galami, jer kako drugačije najaviti da je vatra potpaljena. Još veče pre toga, sa majstorima se dogovara šta i kako i naravno – „ja potpaljujem vatru i tri ujtru“ jeste rano, ali taman dok kuvana rakije bude gotova, eto i vode. Po običaju, jer ovakva dešavanja su prepletena tradicijom, pričama i sumnjama u novitete koje neko uvodi, bar pola oranije uvri dok se društvo ne iskupi, a uz vruću rakiju sa osmesima i krmeljivim očima se bude majstori. Noževe još malo da poprave, krpe pomeću u džepove, jer njih nikad dosta, i lagano krenu ka oboru. Gazda je odvojio i spremio žrtve zime.E sad, ovde postoje dve „škole“: ona tradicionalna i ona na struju, pa ko kako više voli. Prvo šurenje je uvek najgore, još ako majstor promaši vodu, uvek je neko drugi kriv, a to je najčešće masno korito ili „ovi na lancima nisu dobro vrtili“, ali da je on promašio vodu, to nikako!

MAJSTOR NA MERDEIVNAMAKod pravih domaćina kolju se godišnjaci, oni više podsećaju na telad nego na svinje, još ako su rase „durok“, lako možete da se zabunite, a kad pitate koliko je star, ima par meseci šest, sedam, ni dana više. Ali i to brzo bude gotovo s milim Bogom, i drž` ne daj, tamo amo, on se već pružio na remu. Srećom po nas, aktivne učesnike što se više ne „pali“, mada na ovima i nema šta da izgori, dlake čestitio i nemaju. Tu je uvek neko stariji koji sa strane kibicuje i podbada mlađe i one koji se pale na takve priče. Čuveno je ono „Kad sam ja bio mlad i jak, to se tako radilo“ i ono „Kada je majstor Mile to radio, milina ga bilo gledati“, da ne stoji samo tu. on je prediđen da donese vodu. Ali,  đavo je to stari, nekog mlađanog, još nerazbuđenog pošalje da ga odmeni, jer dalek je put od vodonoše i onog što mrežastim džakom trlja krme u koritu i na remu, dalek je put do majstora, tu nema preskakanja, redom sve mora da se prođe, nema protekcije.

Pre no što pređemo na rasplaćivanje bravca, moram da spomenem jednu disciplinu, koja se zove „izvlačenje“, a neki bi to zvali i „`vatanje krivine“. Prosto, u jednom trenu tu je bulumenta koje se vrti okolo i nešto radi, drugi tren nigde nikog nema, samo ti i mali Steva koji ne sme da umakne.

IL JE SLANO IL PAPRENOKad koljete godišnjaka, onda morate da imate velik rem, kao traktor velik, da bi ga digli, a glavni majstor se na merdevine popne da dohvati, iako taj godišnjak ima papkove ko krmača od deset godina. Na remu klizi sve, jedno po jedno otpada, i nosi se na astale da drugi majstori to srede. Tu je opet onaj kibicer da kaže da se nekad to tako nije radilo, već su ljudi bili ljudeskare koji su cele pole sanu nosili na astale. Na stolu je lako, meso otpada kao da se drva cepaju, brzo se pune škafovi u kojima se odvaja što za kulen, što za kobasice, pa šunke, pa buđole, a „pravi majstori“ seku mast i mrmljaju kako mrze da odvajaju mast od kožure potrbušine, jer je ljigava i neće da se odvoji.

Jedan od učesnika je zadužen da seče meso sa paprikaš, a tu milina jedna, sve slađe meso od slađeg, masno, pa one žlezde sa gronika, pa sa slanine, sa donje vilice, vrata malo, buta ni malo, džigerice, bubrezi i krompirići (ne, zaboga ne, to nije krompir kojeg su Sremce batinom terali da sade i jedu pre 250 godina, to su komadići leđne masti) i kad se to zapapri fino, ikebana. Kao i paprikaš, meso mora biti masno i mora biti džigerice u maramici, kiselog kupusa, dosta luka bela i crna i, eto ti već domaćice da pita jel neko odneo meso kod veterinara. „Spremaju se đavoli da jedu, a nisu pregledali meso“ domaćica veli, „zovi Miku neka nosi i nek javi, da ne čekamo“. Mili Bože miline te, kad se jede i divani još i vinom zalije, a posle udari na kobasice, krvavice, švarglove i čvarke.

PRERADJEVINEPrvo se pune kobasice, a pre toga konzilijum majstora veća koliko čega ide, čak i ako mere meso i začine, bolje je da se još jedna šaka doda, pa tako svake godine: il` je slano, il`  papreno, valjda će ove da potrefe. Kada taj savet odluči, lako je posle, sve ide lagano i bez žurbe, ipak je podne. Paprikaš, po običaju, malo kasni za džigericom i mesom, pa oni gladiniji idu da probaju, a tada opet na scenu dolaze oni najmlađi, sa tanjirima i šerpicama papirkaša krstare po šoru. Creva su sređena i majstorice mogu da se prebace na mešenje kiflica sa salom. One ne većaju toliko, već samo rade i mese i dosta pekmeza od kajsija ili crnih šljiva da stave i sve bajno.

Obara je gotova, puši se na astalu, na svakom kraju malo soli i poneki komad srca, jezika, uva ili pak kožure. Kad se koštanje završi, onda na seckanje za švarglove i ostatak za krvavice (iako je možda ispravnije da se koristi izraz džigernjače, jer u ovim krvavicama nema krvi). Majstori kad završe svoje poslove, poslažu meso da se hladi i čekaju kilfice i vruće čvarke pa da se razilaze, odlaze kućama da se spreme, pa natrag na večeru. Poslednji put na scenu stupaju najmlađi, opet krstareći nose kiflice po šoru.

Za večerom je slavski, čorba malo kisela da razblaži, a u njoj špic rebara, rep i jezik. Čorba se pojede, a meso ostane, onda malo sosa od rena, da pročisti grlo, pa vruće kobasice, pečene krmenadle (daščare), vrući čvarci i na kraju kiflice sa salom, a sve se to zaliva špricerima i crnim vinom. Time se dan polako gasi, sav žagor stigao je umor i lagano potonuše svi u noć, a već sutra kod nekog drugog na posao.

Kategorije Reportaža