maradik, centar 2

Maradičani su dobri ljudi

Porodica Dubajić se skućila u Maradiku, meštani su ih prihvatili, a ovo selo podno Fruške gore Dubajiće podseća na rodni kraj u Bosni

Piše: G. Majstorović

Smilja u dvoristu 2Kada su izbegli, najpre iz Zagreba u Bosnu i Herceovinu u Đuriće (opština Sanski most), rodno selo njenog supruga, a potom su i odatle morali da beže u Srbiju, u Maradik su im prvo došli sin i snaja sa decom, a nešto kasnije, 1998.godine doselili su  se i oni –  Smilja i Milan Dubajić. Nastanili su se u privatnoj kući koju su kasnije uz pomoć Fondacije Divac otkupili i delimično renovirali. Danas u njoj žive sa sinom i snahom i njihovih dvoje dece, jednom od kćerki i njenim detetom. Inače, Dubajići od svojih troje dece imaju osmoro unučadi, a dobili su i praunučad.

Maradik- Kad smo došli u Maradik, snaja i moj suprug išli su u nadnicu u duvan, ja sam čuvala decu, a sin je radio na građevini. Ovu smo kuću pre desetak godina otkupili uz pomoć Fondacije Divac, a kasnije smo  dobili donaciju i za kupovinu stoke. Ovde su nas ljudi dobro prihvatili, nismo imali nikakvih probema, ni danas nemamo, sa svima smo komšijama dobri i oni sa nama. Kad nešto treba, pomognmo jedni drugima, recimo kad s radi nešto teže oko kuće, ili se kolju svinje i slično. Moglo se onda naći posla i ići u nadnicu, a kako je ova najnovija vlast došla, dosta se naroda zaposlilo. Sad stvarno ne može se naći radnik da ide na dnevnicu da bere jabuke ili u duvan, nego su duvandžije prinuđene da angažuju ljude sa strane. Danas ko god hoće može da nađe posao i da radi. Dosta se firmi po inđijskoj opštini otvorilo, mogu ljudi da rade samo ako ne biraju posao – tvrdi baka Smilja Dubajić i nastavlja, da se ovde navikla i da ne žali za bivšim zavičajem.

vocnaci u maradiku- Mi smo prvo u Zagrebu živeli, pa smo ostali bez posla i 1991. godine odemo u suprugovu roditeljsku kuću u Bosni. I taman smo se tamo, malo zakućili, počeo i tamo rat. Mučili smo se svakako i 1995. smo izbegli prvo u Ljubiju kod Prijedora, a deca su otišla u Srbiju, pa smo mi onda došli. Volim otići tamo, ali ne žalim. Ovo mesto me podseća na naš kraj. Kad izađemo iza kuće, odmah vidimo brda Fruške gore, kao da smo u Bosni, iza sela je jezero, svuda se prostiru voćnaci, pa šta ima lepše, kaže s primtnom setom baka Smilja. Ipak za zavičaj u BiH vezuju je rođaci i grobovi pedaka, ali šta može, Maradik i Srem su njihov novi zavičaj na koji su se navikli i zavoleli. Ljudi su u Maradiku dobri, naglašava. Niko od njih nije doživeo ništa loše. Nikome se nisu zamerili, niti ko njima. Da u bilo koje doba noći zovnem komšiju da nam pomogne, pomogao bi – ubeđena je ova vedra žena koja je mnogo toga preko glave preturila,  a sada je srećna majka, baka i prabaka.

Projekat „Solidarnost na selu, solidarnost za selo“ sufinansira se sredstvima budžeta Opštine Inđija.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Inđija Projekti