Ima 39 godina, živi samo sa ocem u kući u Inđiji. Živi od 5.000 dinara socijalne pomoći i očeve penzije, koja je zadužena kreditom. Majka mu je preminula. Ima starijeg brata, koji ima četiri ćerke u Zemunu. Kako sam kaže, brat ne može da mu pomogne
Piše: B. Rodić
Viđamo ih svakodnevno na ulicama većih i manjih gradova mole za pomoć, za neku paru – prose. Izgledaju različito. Teško je generalizovati i definisati ko su prosjaci.
Jedna od definicija je da su prosjaci „ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili naturi radi lične koristi u vidu zanata ili zanimanja, u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka“. A prosjačenje je „sticanje materijalnih vrednosti traženjem od drugih lica bespovratno i bez pružanja protivusluga: iskanje ili traženje koje može biti govornim putem ili gestom, sticanje materijalnih vrednosti i odsustvo vraćanja i bilo kakvih protivusluga“. U zakonima Srbije prosjačenje se pojavljuje kao način vršenja komunalnog prekršaja protiv javnog reda i mira, ili kao cilj vršenja krivičnih dela kao štu su trgovina ljudima, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, ili kao zloupotreba roditeljskog prava.
Na terenu je prilično jasno kome je prosjačenje biznis a kome nužda. U višenedeljnim pokušajima da privolimo nekog na ulici da se slika i govori za novine rezolutno smo odbijani od onih koji su organizovani bilo porodično, bilo nekako ozbiljnije. Svedočenja očevidaca govore u prilog tome da se ne retko na projsačenje odlučuju bračni parovi, a lično smo se uverili da se štake i invalidska kolica besramno zloupotrbljavaju da bi se skrenula pažnja prolaznika i iskamčio novac.
Na našu molbu da nam ispriča svoju priču odmah je pristao Nenad Puhača. Nedavno, prvog četvrtka u decembru, bilo je sunčano ali hladno. Nenad je sedeo na betonu na ulazu u pijacu u Staroj Pazovi. Četvrtak je ovde pijačni dan i to je prilika koju koriste prosjaci. Nenada ranije nismo viđali zato što je iz Inđije.
– U Staru Pazovu me nekad preveze komšija, nekad otac, niko neće da me zaposli na nekim lakšim poslovima pa mi je ovo način da skupim neki dinar– kaže Nenad.
Sedi ispruženih nogu i pored njega je kartonska kutija na kojoj piše da je bolestan od epilepsije i paralize.
– Bolestan sam od detinjstva, kada sam kao mali pao u podrum i dobio hematom sa leve strane. Lekari su na dečjoj hirurgiji to pregledali i rekli da će sve biti u redu, ali… Onda mi je ujak, kada sam imao 6 godina kupio be-em-iks bicikl i ja sam se sa komšilukom vozio u krug po ulici i onda mi je pukao i kapilar, dobio sam izliv krvi u mozak… Išao sam po lekarima …
I dalje Nenad priča o svom i o drugim slučajevima koje je sretao i slušao po bolničkim sobama i čekaonicama… Ima 39 godina, živi samo sa ocem u kući u Inđiji. Sad se greju na gas, imaju peć. Živi od 5.000 dinara socijalne pomoći i očeve penzije, koja je zadužena kreditom. Majka je preminula. Ima brata, starijeg, koji ima četiri ćerke u Zemunu. Kako sam kaže, brat ne može da mu pomogne.
Nenad kaže da se prolaznici u Staroj Pazovi i Inđiji, kao i svi ostali ljudi, dobro odnose prema njemu i da uspeva da sakupi neki dinar. Nema loša iskustva sa ulice:
– Niko me nikad nije grdio ni terao.
Projekat „Prosjačenje – preživljavanje ili biznis“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
