Vranjes sa svojim igracima

Svaka šara svoju priču ima

Nema obične” i proste” nošnje. Svaka od njih priča priču o narodu koji je nosi, o prostoru na kojem se nosi, ali i o običajima i tradiciji zbog kojih se nosi. Sa šara i boja se čitalo ko si, šta si, da li su momak, devojka, da li si pred ženidbu, pred udadbu, sve se znalo. Sa druge strane, kao deo identiteta doživljavana je vrlo emotivno. Čuvala se brižno, oblačila o svim važnijim danima, predavala sa kolena na koleno, kaže Milan Vranješ

Piše: S. Lapčević

МИлан у змијанскокј кошуљиU Vojku, Milan Vranješ došao je nakon odsluženja vojnog roka gde se nastanio u kući svog dede. Kao zaljubljenik u folklor i narodnu tradiciju vrlo brzo postao je član KUD “Slavko Gajin”, da bi, kako kaže, sasvim slučajno, postao i njegov umetnički rukovodilac. Primljen na to mesto kao “privremeno rešenje”, on već više od tri decenije generacijama koje dolaze pokazuje “muški korak”, trudeći se da od zaborava sačuva narodnu igru i pesmu. Ta briga, vrlo brzo ga je dodelila novu ulogu, pa je tako od igrača i čuvara narodne tradicije postao i njen tvorac. U toj ulozi se, po svemu sudeći dobro snašao tako da danas sa svojom suprugom Vesnom vodi specijalizovanu radionicu za izradu narodnih nošnji “Pervaz”. Jednu od rektih u Vojvodini i jedinu u Sremu.

– Često se stvari u životu dešavaju slučajno, ili makar neplanski. Tako sam postao umetnički rukovodilac KUD-a, a tako sam počeo i da proizvodim nošnje. Naime, kako to obično biva, imali smo velikih problema sa odevanjem. Para je malo, potreba mnogo, pa smo moja supruga i ja rešili da sami krenemo u proizvodnju nošnji za naš KUD. Našli smo stari razboj, a Vesnina majka nas je naučila tkanju. I tako je počelo. Tkali smo za naše društvo, potom smo se udružiuli sa kolegom koji je isti posao, ali na mnogo višem nivou radio u Kikindi i krenuli ozbiljnije time da se bavimo. U početku smo sklapali ugovore o delu, pravili po nekoliko kompleta godišnje, a kada smo došli do velikih KUD-ova, zavrtelo se i naše kolo, priča Milan.

Pervezov SremA ti “veliki” bili su KUD “Sonja Marinković” iz Novog Sada i nacionalni ansambl “Kolo”. Nakon njih, posao se počeo zahuktavati, porudžbina je bilo sve više toliko da je Milan morao da napusti posao u štampariji “Politike” u kojoj je godinama radio.

– Desilo se najlepše. Da sam nekada sedeo i planirao šta bih u životu radio i od čega bih živeo, teško bih došao do narodne nošnje. Sve se poklopilo. Folklor volim, narodnu tradiciju još više i mislim da nema ništa lepše kada čovek živi od onoga što zaista voli i u čemu se najbolje snalazi. U međuvremenu sam išao na veliki broj seminara, završio sam i školu za tradicionalne igre koja postoji pri Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi i svaki dan nastojim da saznam nešto novo kada je u pitanju narodna nošnja, nastavlja priču Milan.

Tokom protekle godine, Milan je izradio preko 90 kompleta nošnji za KUD “Svetozar Marković” i to je kako kaže jedan od većih poslova koje je u poslednje vreme sklopio. Pored već spomenutih “velikih” u njegovu radionicu dolaze i crnogorski KUD-ovi, prekodrinski, ali i oni sa i iza srpsko-rumunske granice. Već više godina srađuje i sa mitrovačkim KUD-om “Branko Radičević”.

U njegovoj radionici nema ništa izloženo. Sve se pravi po narudžbini i sve je unapred rasprodato. Posla ima sve više, a poslednjih godina, napominje, sve više se izrađuju i pojedinačni kompleti ili delovi nošnji za one koji žele da ih nose kao modni dedalj ili u svečanim prilikama.

– Čini mi se da interesovanje za narodnu nošnju lagano budi. Imamo sve više pojedinačnih slučajeva, pa pravimo komplete ili delove po želji. U početku su to bili mali, dečiji kompleti, za krštenja najčešće, potom su nam počeli dolaziti parovi, pa smo jednom prilikom pravili banatsku i crnogorsku nošnju, pošto je mladoženja bio iz Banata, a mlada iz Crne Gore. Nakon toga došli su i oni koji žele da elemente nošnje uklope u svakodnevnu garderobu. Svima izlazimo u susret, a spremni smo da u takvim slučajevima, ako već ne može drugačije, pristanemo i na sitne korekcije u smislu boje ili šare, dodaje kroz smešak Milan.

Централна СрбијаKoliko je komada nošnji do sada iz “Pervaza” izašlo, Milan ne zna tačno. Međutim, siguran je da ne postoji deo srpskog prostora čiju šaru nije izvezao. Kroz njegove ruke prošle su nošnje Srema, Banata, Bačke, Šumadije, Crne trave, Crne Gore, Timoka, Zmijanja, Dalmacije, Hercegovine, Bukovice, Šopluka… Pešterko-sjeničke visoravni.

– Nema “obične” i “proste” nošnje. Svaka od njih priča priču o narodu koji je nosi, o prostoru na kojem se nosi, ali i o običajima i tradiciji zbog kojih se nosi. Znate, nekada je nošnja bila statusni simbol i možemo slobodno reći lična karta onoga ko ju je nosio. Sa šara i boja se čitalo ko si, šta si, da li su momak, devojka, da li si pred ženidbu, pred udadbu, sve se znalo. Sa druge strane, nošnja je kao deo identiteta doživljavana vrlo emotivno, pa tako na Zmijanju košulje ukrašavaju krstovima, kao spomen na dane kada im je branjeno da javno ističu svoje pravoslavlje. Čuvala se brižno, oblačila o svim važnijim danima, predavala sa kolena na koleno. Danas su stvari nešto drugačije, ali je dobro to što se ljudi ponovo interesuju za nju. Mislim da bi svaka naša kuća trebala da ima nošnju kraja u kojem se živi i odakle su nam koreni. Da ne zaboravimo svoju tradiciju i svoju šaru jer nas ona čini onim što jesmo i što ćemo biti, zaključuje Milan.

Bosna najkomplikovanija

- U poslednje vreme se vrše velika istraživanja po Bosni i Hercegovini i samo se potvrđuje da je i po pitanju narodne nošnje ovaj kraj najsloženiji i najkomplikovaniji. Znatnog traga na nošnjama ostavio je preplet kultura i običaja, ali i činjenica da su Bosanci i Hercegovci najduže ostali verni svojoj tradicionalnoj odeći što je uslovilo i različite modifikacije. Izuzetno je lepa i složena crnogorska svitna nošnja, ali ipak, smatram danema “proste” nošnje niti je može biti ako uzmemo u obzir činjenicu da su svojim odevanjem naši stari želeli ne samo da se pokažu, već i da prenesu poruku, da nešto saopšte, jasan je Milan Vranješ.

Modifikacije

– Tokom školovanja u Kikindi imao sam čak šest različitih etnologija. Polagao sam narodnu nošnju i zaista nema kraja koji ne poznajem. Pored srpskih nošnji upoznao sam i radio mađarske, ukrajinske i naravno nama u Pazovi naročito bliske i drage slovačke kojima sam posvetio i jedan seminar. Oni koji do tradicije drže, obično nastoje da sačuvaju svoju nošnju, mada su modifikacije prisutne. Naročito se tu, po mom iskustvu, ističu Ukrajinci, koji su napravili najveći raskorak u odnosu na ono što zaista jeste njihovo. Kada radim sa KUD-ovima teško dopuštam izmene, pošto smatram da nošnja mora biti autentična da bi dočarala ono što se igrom želi istaći. Igra i pesma uvek idu u paru sa šarom, jer se znalo ko šta igra i ko šta, gde, kada i kako peva, kaže Milan Vranješ.

Kategorije Reportaža