Teško mi je da tražim pare, da samo ispružim ruku, nego volim da i ja ljudima nešto ponudim, pa makar to bile i ove male ikone. Prolaze ljudi, ali slabo mi ko daje pare…Nemaju ni oni za sebe, razumem ja to sve…- priča Aleksandar Jovanović Raša, koji svakodnevno prosi na ulazu u gradsku pijacu u Šidu
Piše: S. Mihajlović
U poslednje vreme stiče se utisak kako nikada nije bilo više ispruženih ruku na ulici nego što je to danas. Sasvim sigurno to ima veze i sa teškom socijalnom situacijom, pa jedni idu od vrata do vrata i traže pomoć za nečije lečenje, čak pokazuju i razne nalaze i dokumenta za to, a neki pomoć sakupljaju preko interneta.
Jedan od onih koji moli prolaznike da mu udele milostinju da bi preživeo i koji svakog dana stoji na šidskim ulicama, a najčešće na ulazu u gradsku pijacu, je Aleksandar Jovanović zvani Raša. Većina njegovih sugrađana mu spusti poneki dinar u plastičnu kutijicu sa ikonama koju drži u svojim drhtavim rukama i upita ga za zdravlje. Šid je mali grad u kome se međusobno svi poznaju, pa je tako slučaj i sa prosjacima.
Jedna starija sugrađanka kaže da se seća još i Rašine majke Mace koja je išla od kuće do kuće i prosila i dodaje:
-Ja imam 72 godine i zapamtila sam njega još kao mala da je prosio na tom istom mestu. Nije on ni rđav ni bezobrazan, samo je nesrećan…Ima onih prosjaka kojima je to zanat, ali Raša nije od tih. Ja mu uvek dam koliko mogu, znam da svaki dinar dobro dođe kada je čovek u takvoj situaciji, jer niko ne bi to voleo, da mora po ovakvoj hladnoći da stoji i da moli ljude da mu udele neki dinar. Ali, nismo svi jednaki, nego ga i nagrdi što prosi, pa onda on jadan izgubi volju i da izađe iz kuće..Tada ga ne viđam po nekoliko dana, a inače je svaki dan ovde na pijaci, posebno kad je lepo vreme.
Raša dodaje da se rodio u Obrežu, a da je u Šid došao još kao dete. Tu se oženio i formirao porodicu. Za 75 godina života stekao je samo pet meseci radnog staža kada je radio u šidskoj klanici, tako da danas nema penziju, a ni socijalnu pomoć, pa je prinuđen da prosi.
– Prodajem ikone ovde na ulazu u pijacu ili stanem ispred neke pekare…Teško mi je da tražim pare, da samo ispružim ruku, nego volim da i ja ljudima nešto ponudim, pa makar to bile i ove male ikone. Prolaze ljudi, ali slabo mi ko daje pare…Nemaju ni oni za sebe, razumem ja to sve…Najteže mi pada što više nemam zdravlje pa nisam u stanju ni da uradim nekome nešto pa da barem tako zaradim neki dinar. Nemam ni drva i ne znam kako ćemo moja baba Ljubica i ja preživeti ovu zimu…Ona je išla i tražila da nam daju barem socijalnu pomoć, ali su nas odbili, pa je zbog toga išla i u Novi Sad, da se žali. Ako ne bude ništa od toga obratiću se predsedniku države, pa valjda će on uspeti da nam pomogne. Ja sam preživeo šlog, Ljubica je srčani bolesnik, tako da smo baš u teškoj poziciji. Decu imamo, troje njih, ali svako sebe gleda, o nama niko više ne brine…Ne kaže se džaba u narodu “sirotinjo i Bogu si teška”- ovako kroz suze priča Raša, poznati šidski prosjak.
Kaže da već dve godine u kući nema ni struju, isključili su im zbog velikog duga. Zahvaljujući Crvenom krstu Šid svakog dana imaju kuvano jelo, a uz ručak dobiju i veknu hleba, što je za njih “veliko kao kuća” – kaže Raša, plače i dodaje da od samilosti Šiđana može da sakupi toliko novca da kupi još jednu veknu hleba kako on i baba Ljubica imaju makar još nešto da pojedu.
Projekat “Prosjačenje – preživljavanje ili biznis” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
