S obzirom da su tri porodice – otac i dva sina – živeli deset godina u zajedničkom domaćinstvu, nastavili su sada da i u poslu budu zajedno. Jovica kaže da se dobro slažu, jer svako zna svoj deo posla i obavlja ga kako treba
Tekst: S. Mihajlović
Foto: M. Mileusnić
U porodici Jovice Obradovića, poljoprivreda je porodična tradicija, jer su se nekoliko kolena unazad svi njegovi preci bavili tim poslom. Danas on, zajedno sa svojim mlađim bratom Pantelijom, radi u gazdinstvu oca Stevana gde obrađuju 20 hektara oranica na kojima uzgajaju lucerku, soju, pšenicu i kukuruz.
-Što se tiče zemlje, radimo sve zajednički, s tim što se zna da je brat traktorista, to mu je primarni posao. Kada je reč o stočarstvu, tu smo podelili obaveze, tako da ja imam tovilište za svinje, a brat za junad, plus što se kod njega nalazi i prasilište. Sve što proizvedemo na zemlji iskoristimo za ishranu stoke, a ponekad, kada su prinosi loši moramo i da dokupljujemo hranu. Što se tiče mehanizacije posedujemo dva traktora i sve priključke, jedino nam još fali kombajn – kaže Jovica Obradović, poljoprivrednik iz Bosuta.
S obzirom da su tri porodice, otac, brat i on živeli deset godina u zajedničkom domaćinstvu, nastavili su sada da i u poslu budu zajedno. Jovica kaže da se dobro slažu, jer svako zna svoj deo posla i obavlja ga kako treba.
-Bez sloge ne može biti ni napretka. Svako svakome kaže ono što misli, stavimo karte na sto i tako znamo kako stvari stoje i šta nam je činiti. Ovo je zahtevan posao, jer čovek mora da bude svakodnevno prisutan u tovilištu. Leti ustajem oko pet, a zimi oko sedam, na odmor ne idemo, jer ne mogu nikome da poverim da ostane deset dana umesto mene. Ako i nisam trenutno tu preko dana, uvek neko mora da me odmeni, da li supruga, brat ili snaja…Tovilište je kapaciteta 120 tovljenika, sam sam ga napravio, a prasilište ima mesta za šest krmača. Ipak, iako je ovaj posao zahtevan ne kajem se što sam se opredelio da nakon završene srednje mašinske škole ostanem na selu. Radio sam deset godina kao administrativni radnik i blagajnik u “Mitrosremu” u Sremskoj Rači, ali ovaj posao je ipak bolji jer sam sam svoj gazda i niko mi ne stoji nad glavom – kaže Jovica.
Prema njegovom mišljenju, sve teže se može živeti od ratarstva i stočarstva i dodaje:
-Cena žive vage ne bi smela biti ispod 170 dinara, to je neka donja granica da bi seljak mogao da barem nešto zaradi i da oseti neki napredak. Trebao bi da ulažem u mehanizaciju, jer su traktori već stari, ali za sada ništa od toga, čekaju i oni neka bolja vremena, baš kao i mi. Država bi trebala da upostavi neke paritete da se zna koliko šta vredi, jer recimo premiks nikada nije pojeftinio, a cena svinja je stalno varirala. Takođe bi se trebala znati i otkupna cena, pa da znamo na šta možemo da računamo i čemu da se nadamo u ovom našem poslu. Nisam preterani optimista, ne očekujem da će doći neka bolja vremena, nego jedino čemu mogu da se nada jeste neka dobra godina u kojoj sve dobro rodi, kao što je to bila ova prošla. Kod nas u Bosutu je zemlja lošeg kvaliteta, peta ili šesta klasa, mada mi koristimo punu agrotehniku već par godina unazad. Gledamo da bacimo i jesenje đubrivo i prolećno dva puta i koristimo što veći broj semenskih kuća kako bi izvukli što bolji prinos, jer na dobre cene nikad ne možemo sigurno da računamo. Jedino rešenje nam je da radimo, drugog izbora nemamo.
A za ilustraciju koliko je vrednost rada opala, Jovica navodi primer da je nekada za 60 belih svinja mogao da se kupi novi berač, a sada se za 60 tovljenika ne može kupiti ni polovan.
Projekat “Ka evropskom agraru“ sufinansira se iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
