Ka Valevcu

Samo polako i – nogu pred nogu

Milan NikolicMalo mareći za uzan i prilično krivudav put, nemali auto protutnji stazicom koja od Specijalnog rezervata prirode „Zasavica“ vodi ka istoimenom selu. Za njim osta težak miris guma slepljenih za vreli mačvanski asfalt, crni oblak dima iz auspuha i blagi miris ovaca. Vozač koji je očito žurio negde, nije bio sam na stazi na kojoj sam se obreo.
I zaista, tek što sam prošao krivinu kod zasavičkog kampa za koji, iskreno da kažem, nikada ne znam da li je useljen ili napušten, naletoh na vlasnike teškog mirisa koji je, smešan sa ništa lakšom šumskom sparinom, ruku nagonio na podizač stakala.
Svrstane u poredak koji je samo njima dovoljno jasan da bi bio poštovan, doterivane sitnim lavežom i sporadičnim nasrtajima dva pulina, kao psi bele ovce, tromo su se kretale ka Rezervatu. Za njima, polagano se oslanjajući na hrapavu i od svog vlasnika za glavu višu budžu, kreće se pastir. Majica bela, tek da se ne razlikuje od ovaca za kojima gazi, kapa crvena, isprana i izbledela od sunca, vešto natučena na oči (pa izgleda nekako mala), čakšire kratke iz kojih vire u papuče zadenute noge.
Psi laju, pastir zviždi. Ovce ćute i tu i tamo, gde i kako dospeju, zastanu po strani da bi ugrabile koju travku. U jednom momentu, pastir se okrete i mahnu rukom. Pritisoh papučicu na gasu i sustigoh ga.
– Ja sam ti Milan Nikolić! – kaže glasno veselim glasom, sve sležući ramenima ne bi li ranac koji ga je stezao iza pazuha malo otpustio. – Pastir sam odavde, iz Zasavice. Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji.
Pruži ruku i ja prihvatih.

Zimi je gadno

Psi trče oko nas, ovce jedva dočekale malo predaha pa se kao vojska kad joj se da raspoloženje razmilele sa obe strane puta u travu i jedino Milan, poput kakvog kaplara ili nadobudnog narednika što terorišući niže od sebe čeka pohvalu, stavi ruke na stražnjicu, tapka u mestu i budžom lupa o vreo asflat.
– Svakoj živini treba malo odmora! Ti se ne ljutiš što smo te mi ovako zaustavili na sre’ puta. Žuriš se negde? Nema razloga, svuda ćeš stići. Nogu pred nogu. Pastiri nikada ne kasne – priča mi dok očima leti preko gotovo stotinu grla rasnog virtemberga. – Naš ti je život toliko usporen da bi, ako bi rešili da odremamo u seknudi stao. A nije da nam je lako. Misliš se ti, ovca je to, glupa životinja, lako je sa njom. Ama jok, zemljače! Da je samo vidiš kad krene kud ne treba. I kako ne treba. Pa ti pohitaj za njom, stigni je i dovedi u red…
Priča teče usporeno i uvlači me u svoje virove, baš kao što troma letnja Sava čini sa umravčenim ljudima što se ovih dana tiskaju na vrelom pesku njenih obala. Kao da se čitav život znamo. Deluje mi poznat. Bog zna! Možda smo se i sreli nekada… kod Tarbuka dok smo malterisali kuću, ili onomad kada su Zasavičani na peškeš mladencima u traktorima vukli stoku, goneći pred sobom ni krivog ni dužnog, razapetog, u čengele vezanog petla. Tako je to kod novinara… mnogo ljudi, pa se desi da se ko i zaboravi. A sve se k’o sećam da mi je pričao o ženama. Zašto ih ima i nema. Sam od sebe, kao sada, na zasavičkom drumu.
– Nisu moje, ja ih samo pazim! Za 150 evra mesečno. Nije neka para, ali ako se nema ništa drugo, onda je svaki dinar dobar. Posebno kad je stran i konvertibilan. Znaš kako je u selu… ako nemaš zemlje, ako te Bog ne pogleda, a država izvrda da ti nešto udeli, možeš da se slikaš. Pod uslovom da imaš čime… Ajde beli, kreni tamo! – komandom većem pulinu prekide sopstvenu misao.
Pas poskoči, a za njim, kako to obično biva, u stopu ga prateći polete i onaj nešto manji, sve šepureći se u senci spretnijeg i očito glavnokomandujućeg. Ovce se prenuše, koja je jela – jela je, i put se nastavi. Ostavljajući kola iza sebe, pođoh za Milanom.
– Obično sam oko pola deset već na šoru. Spreman za rad. Leti, kada udara sunce, lakše je. Brže. Navučem kratku majicu, nešto gaća, kapu, papuče i teraj! Ono jest’ desi se da uletim u neko šipražje, nezgodan žbun ili kakav rđav vrbak, ali tu prođem sa plićim ožiljkom i ništa više. Zimi je gadno. Natruntaš se, navučeš na sebe debele čakšire, na leđa nabaciš pola ovaca koje za sobom vodiš, pa u blato i sneg. A žbunova, šibražja i sleđenih vrbaka, Bogu hvala nikada ne fali u Mačvi! Svega da nema, toga bi opet bilo!

Zaboravili ljudi…

Korak po korakU torbi je hrana. Zimi i leti jednako teška. Kada u deset pođeš na pašu, a u pet kreneš nazad… džaba su i sunce i korisni saveti da se jede više salate, a manje mesa. Slanina i kobasica gotovo rastopljene, obavezno flaša mlake, ustajale vode što Bog će znati kako povuče na težak miris usijale plastike i hleb. Koja glavica luka, crnog ili belog, malo soli i naoštrena brica. Rakija po potrebi i mogućnosti. Bez nje je bolje – ako se ikako može!
– Nema da se promaši! Kada znaš gde ideš i šta te može čekati, onda znaš i kako treba da se spremiš. A svaki dobar putnik zna da se za svoj put pravilno spremi. Kad posao krene, pa dok ga ima, ja sam na Valjevcu. Tu plandiram, odmaram i pazim na ovce. Nemaš ti više pastira, pa nemaš ni pašnjaka mnogo. Zaboravili ljudi kako se nekada živelo i radilo. Nije lako ni platiti. Meni malo, gazdi mnogo… pa se ti sada dogovori. A život čeka. Da se uplati što se utrošilo!
Bez mnogo osećaja za naš tromi hod, dva bela pulina sve brže nagone ovce. I kao da nije vrućina, i kao da nemaju finu, gotovo holivudski kovrdžavu frizuru, bez stajanja trče za poverenim im stadom. Bele ubrzavaju, nezgrapno skakuću, pa im, gonjenim trapavim hodom, sa svakim novim pokretom uši sve smešnije poskakuju oko velikih glava.
Milan ne mari. Jednako sporo pruža korak, stružući budžom po betonu, kao po kakvoj prašnjavoj džadi.
– Nogu pred nogu. Tako ti ja čitavo leto i čitavu zimu. Jedno… – misli se i gleda više mene –  čitavu godinu. Da ne prođe tako neki auto, ili zaludnik kao ti, morao bih stalno da ćutim, a to mi, kao što vidiš, teško pada. Ili da se svađam sa kerovima. I kad treba i kad ne treba. Nešto moram. Čobana nema, nekada bilo, pa moram da tražim zamenu. A bolji si od kera!
Smeje se. Smejem se i ja. On svom uspehu, a ja činjenici da me je posle gotovo pola sata zajedničkog hoda nasamario. Seljaka pamet. Dublja od najdubljeg savskog vira, a opet viru slična… uvek izbaci ono čemu se najmanje nadaš i kada mu se ne nadaš.
Pozdravljamo se dok korak po korak, lagano odlazi ka Valjevcu. Stojim još koji sekund zagledan u pobednika duela za koji mi se činilo da nije ni postojao i okrećem put kola.
Motor je ostao da radi. Sve je na izvol’te. Jest’ da u Zasavici živi samo pošten svet, al’… nikad se ne zna!

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica