Crna magija(1)

Veštičarenje na sremački način

Crna magija(1)Praskozorje. Dok povijeno korača među kamenim pločama, tanak sloj magle upliće joj se oko nogu, halapljivo grabeći uz tešku pelerinu sve do tamno sive kapuljače kojom je pokrila prosedu glavu. Osvrće se oko sebe, ali ne usporava. Zna kuda ide i šta traži. Srce sve jače lupa pa refleksno o rame steže torbicu privezanu kanapom, baš kao što vojnik u iščekivanju kakve bitke uza sebe steže remen svoje puške. Upliće ga u prste i steže dok se grubo platno ne ureže u nervozne, vlažne dlanove. Svi su ratovi isti… vidljivi i nevidljivi.
Vukući za sobom dan, prilazi jednoj ploči. Naglo sa sebe zbacuje torbu koja uz tupi zvuk udari o hladan kamen. Britkim trzajima, još nekoliko puta se okrete oko sebe i kao da beži od neumornih progonitelja iza pasa trže nož, saže se i prereza kanap na suknenoj vreći.
Dok sunce lagano podvlači crvenu crtu razdvajanja noći i dana, ostavljajući kaljave tragove za sobom, penje se na mermernu ploču. U desnoj ruci stiska nož, u levoj naopako okrenutog petla koji, osećajući da mu je kraj blizu, očajničkim lepetom i jednako nemoćnim povijanjem vrata ka njenoj ruci, pokušava da se otrgne.
Izgovara molitvu. Sebi u bradu. Mrmlja reči koje su tog jutra raspoznavali samo ona i starac iz “levog sokaka” koji je obećao da neće zaspati dok se ne obavi “što mora”. U ratu koji je izabrala da vodi, ona je samo pešak. Lovac je ostao u drugom ešalonu, da, ako nešto krene kako ne treba zaštiti svog kralja… kneza.
Vreme prolazi. Čineći svoj hrapavi glas sve slobodnijim ponovo spušta, sada već izmučenog petla na vlažnu ploču. Životinja leži nepomično dok joj kolenom pritiska noge, a levom rukom završe vrat. Nož bljesnu i uz nekoliko naglih pokreta glava se odvoji od trupa koji, učini joj se, tek tada oživi. Puštajući krv da se razliva po mermeru, uzima glavu i stavlja je na ivicu spomenika. Tik iznad u porcelan utisnute slike pokojnika. Izgovara nekoliko reči, klanja se i vraća obezglavljeni trup u suknenu torbu.
Dok se krv preko pokojnikovih brkova i zečije usne sliva do njenih kaljavih tragova na ploči, sunce ispisa prvi crveni trag na nebu. Zadovoljna je. I lovac je. I knez. Ritual je obavljen.

Sa kolena na koleno

Tokom dana, skorelu krv, osušene blatnjave tragove i unakaženu glavu preklanog petla pronašli su meštani. Među njima i šašinački sveštenik Miljan Lapčević. Ništa novo za selo koje sa „tajnim znanjima“ živi već vekovima i ljude kojima odlazak kod njihovih „čuvara“ ne predstavlja nikakav problem.
– Priča ne mora da bude baš takva do detalja, ali načelno govoreći moglo se dogoditi baš tako. Ono što znamo jeste da je grob bio umrljan krvlju, da je neko obavio ritual nad njim i da je ostavio glavu nesretne životinje. Petao u magijskim krugovima ima izuzetno mesto, a žrtva je samo posrednik u procesu prenošenja magijske energije, spona između duhovnog sveta, vračare, klijenta i onoga što je predmet interesovanja čoveka koji od „čuvara tajnih znanja“  traži pomoć, priča Otac Miljan.
Veštičarenje i različiti oblici magijskog delovanja sve su rasprostranjeniji u Sremu. Gotovo da nema sela u kojem se barem neko ne bavi crnom magijom i nije upoznat sa onima koji to čine. Negde je to izraženije manje, a negde mnogo više, kao što je slučaj sa mitrovačkim Šašincima, već decenijama poznatim po svojim vračarama. „Zanat“ se prenosi sa kolena na koleno, “znanja” se unapređuju, molitve proširuju, tehnike dopunjuju.
– Obično se misli da je crna magija specijalitet Vlaha i Istočne Srbije, ali to je velika greška. Magija je tehnika koja se uči i na tu “školu” nisu imuni ni viši ni niži slojevi društva, što samo pokazuje da ne vredi ni ona priča o tome da za ovakvim „znanjima“ posežu neobrazovani. Pre bi se moglo reći da oni školovaniji imaju sofisticiranije metode, za razliku od običnog sveta koji se koristi primitivnim metodama, kao što su bajanja ili klanje petlova po grobljima. Takođe, moje iskustvo potvrđuje i to da se oni učeniji bolje prikrivaju, ali i da se magijom podjednako bavi domicilno stanovništvo i oni koji su u Srem došli sa strane, nastavlja priču Otac Miljan koji već duže vreme svojim parohijanima objašnjava svu štetnost magije i odlaska kod onih koji je koriste.
Pomoć od vračara najčešće traže religiozni, svesniji činjenice da duhovni svet postoji. Neverujući, bivajući posvećeni zakonima nauke ili golog racionalizma, retko će pomoć zatražiti od onih koji pretenduju na „tajna znanja“.
– Nije to ništa čudno. Onaj ko ima osećaj za duhovni svet sigurno će od njega potražiti i pomoć. Međutim, treba jasno razdvojiti da li se pomoć traži od svetla ili od tame. Pobožni ljudi bi trebali da znaju da Sveto Pismo razrešava sve nedoumice. Ako imaš dilemu, ako lutaš, otvori Sveto Pismo i kazaće ti se. Međutim, mi smo ljudi lenji, nemarni, pa često odgovor tražimo sa strane, od magijaša, iako i Stari i Novi Zavet osuđuju svako vračanje, u prvom slučaju smrtnom kaznom, a u drugom zabranom pričešća. Nevolja je u tome što savremenom čoveku pričešće malo znači, pa ga tako ni ne pogađa takva kazna iako za čoveka od nje ne postoji ništa gore, priča šašinački paroh i dodaje da neretko problem predstavlja i činjenica da se magijom bave ili je na neki način odobravaju i sami sveštenici. – Teško je objasniti ljudima da nešto ne valja kada vam oni kažu da to radi ili podržnjava neki sveštenik ili monah. Pa još ako se radi o nekom uglednom i poštovanom, stvari postjau komplikovanije. No, treba znati i to da je za dve hiljade godina Crkva svašta preživela. Onog momenta kada su neprijatelji Hristovi videli da Ga ne mogu srušiti, okrenuli su se ka onima koje mogu da obore. Otac laži kroz magiju uspeva da zavede lakoverne i tu nema razlike da li nosite mantiju ili ne. Čovek koji oseti postojanje duhovnog sveta, ali ne živi po Jevanđelju, postaje laka meta. To važi kako za laike, mirjane, tako i za sveštenike.

Niko nije pošteđen

Relikvija(1)Ponoć je davno prošla i selo je, ako izuzmemo po kojeg neusnulog psa lutalicu što režeći na zvezde odagnava premor, odavno utihnulo. Iz mraka, obasjana svetlom električne žarulje izvire Crkva. Iz prigušenog svetla dotrajale seoske rasvete izranja niska figura. Sitnim užurbanim korakom, kakav obično nastaje kada nekuda žurite ili odrađujete na brzinu, prilazi gvozdenoj kapiji kojom je porta odvojena od ostatka ulice.
Prekrivena sa nekoliko slojeva odeće, došavši naspram teških crkvenih vrata, spušta najlonske kese pred gotovo raspadnute cipele. Osvrće se… nigde nikog… dobro je!
Širi ruke ka nebu i počinje molitvu. Najpre u sebi, a potom šapatom. Nikako jače. Nakon nekoliko minuta skuplja ruke ispred lica, klanja se i ponovo otvara šake. Tako nekoliko puta, da bi hitrim pokretima prebacila kese na drugu stranu, a potom i sama zakoračila u crkveno dvorište.
Otvara kese. Sa desne strane Hrama, blizu ukrašene česme, na suvu zemlju, polaže sveće. U voštani krug spušta razne sitne predmete, među kojima nekoliko ikona i belog kamenog anđela kakav se može naći na bolje ukrašenim grobovima. U središtu svega toga – kleči. Molitva i dalje traje. Nerazumna i nejasna. Njoj i lovcu koji je opet budan. Ovaj put u „desnom sokaku“. Nakon desetak minuta, sve je utihnulo. Posao je završen, a čudna prilika, ostavljajući iza sebe svoje relikvije, ponovo se hvata za ogradu, vraća se u tanko svetlo, nestajući lagano u debelom mraku.
– Niko nije pošteđen napada, pa čak ni Crkva, nastavlja priču Otac Miljan. Nalazio sam različite predmete u porti, sveće, garderobu, predmete pokupljene sa gorblja. Prilikom čišćenja gorionika pronalazili smo sveće naopako zapaljene i drugo. Inače, izvrtanje je jedna od omiljenih stvari koje ovi ljudi upražnjavaju. Za obrede i seanse pripremaju se posebni hlebovi koji se peku natraške. Tako se i vade iz pećnice i služe. Uz to se piju različite vode, a sve to ima jasnu funkciju da izokrene Svetu Tajnu pričešća. Da bi efekat bajanja bio bolji traže da nosite određenu garderobu, da donesete nešto što pripada onome kome želite da pomognete ili naudite i slično.
Na ispovesti i tokom razgovora sa svojim parohijanima, Otac Miljan se trudi da bude što detaljniji. Pitanje da li neko vračanjem bavi ili kod vračara ide, nezaobilazno je i jedno od prih koje postavlja.
– Ljudi su zbunjeni. Vi na tim seansama možete naći i ikone, tamjan, krstove. Čini se sve kako bi se prava priroda onoga što se radi sakrila. Imao sam priliku da razgovaram i sa osobom koja se vračanjem bavi. Pokušao sam da je ubedim da sa tom praksom prekine, ali nije vredelo. Stano je pričala da ne radi ništa loše i da samo čita molitve. Kada sam joj ponudio svoj „Trebnik“ da ona vidi šta čitam ja, a ja šta čita ona, odbila je.

Ono što ne može

U porti(1)Želja da se nekome pomogne, da se stekne određena dobit ili da se naudi glavni su razlozi zbog kojih Sremci i Sremice odlaze kod vračara. Tako, umesto da se za duhovni problem obrate sveštenicima, maloverni lako završavaju u kandžama „čuvara tajnih znanja“.
– Gde god da čujete da ljudi odlaze, uvek je u suštini isti pokretač. Gordost i nemogućnost da se shvate sopstvene greške, da se prihvate sopstveni grehovi i da se na ono što se dešava gleda kao na volju i dopuštenje Božije. Obično se kao motiv ističu „čudne stvari“ koje se dešavaju, a koje nije lako objasniti, stagnacija porodice i karijere i drugo. Jednom rečju, želja da se prigrabi ono što se ne može dobiti glavni je razlog, priča Otac Miljan i dodaje: – Dosta ljudi sa kojima sam razgovarao potvrdilo je da u prvi mah vračara može da pomogne. No, to olakšanje je samo prividno, pošto otac laži koji deluje kroz ljude koji se magijom bave, popušta svoj napad na konkretnu osobu ili porodicu. To služi kao mamac da se privedu nove žrtve, a na kraju problem se obično vraća u još gorem obliku. Tada se često odlazi kod nekog drugog medijuma i to je začarani krug iz kojeg se teško izlazi. Kada se sve iscrpi, onda se, u beznađu i haosu izmučene žrtve obraćaju svojim sveštenicima. Do tada može da prođe dve nedelje, a nekada i dve decenije. Što se duže čeka, to je, po pravilu, i oporavak teži, Kao i kod svake druge bolesti koju ne tretira lekar, nego lažov. U poodmaklim fazama, dešava se, a to znam kroz razgovor sa žrtvama, da u kući primećujete razne senke, predmete za koje ne znate ni odakle vam, ni zašto su tu gde ih nalazite, a nije retko da se ukazuju i pokojnici. Sve to nekome ko ovo sluša sa strane može da deluje smeštno, ali verujte, meni, kao i ljudima koji su kroz pakao prošli i koji još uvek prolaze, za koje se borim i zbog kojih ovo pričam, to je sve samo ne za podsmeh. Duhovni svet je življi od materijalnog i to stalno treba imati na umu!

Kategorije Društvo Reportaža Sremska Mitrovica