Главна улица у Монтпељеу у државиу Вермонт

Svima ista početna šansa

Amerikanci zaista deluju kao nacija bez ikakvih problema, a verovatno ih i nemaju, barem ne onih egzistencijalnih kao mi, jer onaj ko želi da radi ne može biti gladan pošto je u prilici da u svakom trenutku nađe posao, što kod nas nije slučaj. Tamo je čak i srednjoškolcima omogućeno da svaki dan rade po nekoliko sati kako bi zaradili za džeparac. Plate su im tolike da od njih mogu pristojno da žive, hrana je jeftina, baš kao i obroci u restoranima gde svakodnevno jedu, autobobile svi imaju…

Piše: Sanja Mihajlović

Kada sam nakon 11 godina, krajem marta, ponovo krenula u Ameriku u posetu rodbini, nakon 11 godina, ovoga puta imala sam razlog više za radovanje, s obzirom da smo sada u planu imali posetu Vašingtonu DC i čuvenim Nijagarinim vodopadima. Nošeni uzbuđenjem zbog putovanja na drugi kontinent, sva tri leta do države Vermont, preko Amsterdama i Detroita, brzo su nam prošla, iako smo na putu proveli skoro 24 sata. Nakon par dana boravka u Montpeljeu, glavnom gradu države Vermont, krenuli smo ka Vašintonu, preko Pensilvanije, Njujorka, Merilenda, Delavera i Nju Džerzija.

Glavni grad

Centar VašingtonaU prvom susretu sa  glavnim gradom Sjedinjenih Američkih Država iznenadilo me je to što on nije tipičan američki grad, jer nema nebodera i visoke zgrade su zabranjene zakonom. Tamo nije dozvoljeno da građevine budu više od širine ulice u kojoj se nalaze, tako da uvek može da se vidi nebo. Vašington nije ni grad ni država, niti je deo bilo koje države, već je federalni okrug, napravljen sa namerom da bude sedište vlade. Pored toga što je sedište vlade, Vašington takođe predstavlja i važnu turističku destinaciju, a turiste najviše privlače Bela kuća, Nacionalna katedrala Vašingtona, Memorijal Tomasu Džefersonu, Kapitol, Memorijal Linkolnu, Memorijal vijetnamskim veteranima i Vašingtonov spomenik. Pored spomenika, ovaj grad je poznat i po brojnim muzejima. Tamo se nalaze Nacionalni muzej istorije prirode, Smitsov institut, Nacionalni muzej svemira i vazduhoplovstva, Nacionalni muzej umetnosti i industrije, Muzej holokausta i mnogi drugi, a ulaz u sve muzeje je besplatan. Ovde toliko toga ima da se vidi, da je potrebno provesti nekoliko dana u razgledanju. Mi smo se odlučili da u jednom danu vidimo Belu kuću i Kapitol, uz neozobilazni Linkoln memorijal i šetnju kroz ogromni park koji ih spaja.

Nijagarini vodopadi

 

Vreme za posetu Vašingtonu je brzo prošlo i krenuli smo dalje ka čuvenim Nijagarinim vodopadima koje godišnje poseti oko 30 miliona ljudi. „Voda koja grmi“, što u prevodu znači reč Nijagara, zaista je fascinantan prizor koji treba doživeti. Nijagarini vodopadi predstavljaju prirodnu granicu između države Njujork u SAD-u i Kanade. Sastoji se od tri vodopada, na američkoj strani tu su Nevestin veo kod kojeg se nalazi veliki spomenik Nikoli Tesli podignut 2006. godine i Američki vodopadi, a sa kanadske strane je vodopad Potkovica. Tri Nijagarina vodopada imaju najveći protok vode na svetu, a na nekim mestima voda pada sa visine od preko 50 metara, tako da prizor ostavlja bez daha.

Kazne i dobra zarada

Капитол - седиште америчког КонгресаNekoliko dana u gradu Bafalu je brzo prošlo i polako smo krenuli nazad, u Vermont. Bili smo na sredini našeg tronedeljnog boravka u Americi i već smo počeli da se privikavamo na razlike u mentalitetu. Jer, tamo je sve drugačije nego u Evropi – uređaji, struja, utičnice, kamioni, kuće, autobusi, hrana, saobraćaj… Recimo, tokom vožnje automobilom, skretanje desno je uvek dozvoljeno, a semafor umesto čovečuljka ima šaku. Zatim, kada školski autobus pre zaustavljanja na stanici upali dva crvena svetla na krovu, saobraćaj staje u svim trakama i smerovima sve dok opet ne krene i svetla se ne ugase. Auto putevi su im kao piste, na zgradama nema grafita, ulice i sve površine u gradu su čiste i bez smeća, jer je kazna za svaki bačeni papir 500 dolara. Pušenje je strogo zabranjeno svuda, čak i u većini ulica. Amerikanci su veoma posvećeni svojim kućnim ljubimcima, što nas nije mnogo iznenadilo, ali činjenica da životinje imaju zdravstveno osiguranje i da psi borave u specijalnim vrtićima dok su im vlasnici na poslu potpunosti nas je šokirala. Takođe smo bili iznenađeni i njihovom veselošću i ljubaznošću, jer se tamo potpuni neznanci osmehuju jedni drugima na ulici i međusobno se pozdravljaju. Amerikanci zaista deluju kao nacija bez ikakvih problema, a verovatno ih i nemaju, barem ne onih egzistencijalnih kao mi, jer onaj ko želi da radi ne može biti gladan pošto je u prilici da u svakom trenutku nađe posao, što kod nas nije slučaj. Tamo je čak i srednjoškolcima omogućeno da svaki dan rade po nekoliko sati kako bi zaradili za džeparac. Plate su im tolike da od njih mogu pristojno da žive, hrana je jeftina, baš kao i obroci u restoranima gde svakodnevno jedu, autobobile svi imaju… Najniža cena sata rada za nekoga ko recimo raznosi poštu u nekoj firmi je oko 10 dolara, a za one koji žele da zarade više postoje i brojni dodatni poslovi, kao i mogućnost da se školuju, bez obzira na to koliko imaju godina. Začudilo me je to što u buticima rade starije prodavačice, starosti iznad 55 godina, za razliku od situacije koja vlada kod nas, a diskriminacija nije vidljiva, ne samo po osnovu godina, nego ni po jednom drugom osnovu. Svi imaju jednake početne šanse bez obzira na boju kože, jezik, pol, starost, bitno je samo da žele da rade i da se edukuju, odnosno da žele da ulažu u svoj napredak.

Bela kuca u VasingtonuInače, u Americi je hodanje disciplina koja se praktikuje samo od parkinga do prodavnice, a čak se i u tržnom centru koji se sastoji od nekoliko zgrada različite veličine, za kretanje od prodavnice do prodavnice koristi auto. U svim restoranima pored cene obavezno piše i koliko kalorija sadrži svaki obrok, ali većina njih ne mari preterano za to, niti drže do svog izgleda kao što je to običaj kod nas. Restorani samo petkom i subotom rade duže, a radnim danima se zatvaraju u 21 sat. Uveče je grad prilično pust, jer su svi već pred televizorima i spremaju se za sutrašnji radni dan. Samo oni koji su došli sa prostora nekadašnje Jugoslavije imaju potrebu i želju da se druže uveče do kasno, ne toliko zbog jezika i nostalgije, nego zbog kulturoloških navika koje se teško menjaju.

 Šoping

Cene odeće i obuće na rasprodajama u Americi su prilično niske, jer su sniženja kod njih često čak i do 90 odsto. Tako se, recimo, popularne „leviske“ mogu kupiti za 13 dolara, što je oko 1.300 dinara, majice su tri, a duksevi oko 8 dolara. Obuća se kreće od pet do 25 dolara. Naravno da postoje i skuplje prodavnice, ali oni nisu opterećeni markiranim stvarima, kao što smo mi, iako su im i te cene prilično povoljne. Tako je, recimo, u jednoj takvoj radnji tašna marke Tomi Hilfinger 35 dolara, odnosno oko 3.500 dinara, dok kod nas u Srbiji ista takva košta 13.000 dinara.

Kategorije Reportaža