Na nekadasnjem poslu u hotleu Adasevci

Radnik je nekada bio gospodin

- Imali smo sigurne poslove, a postojao je i jak sindikat koji je maksimalno štitio sve radnike. Išli smo na more i na planine preko sindikata – priseća se Milan Radivojšić. A koliko su se vremena promenila, svedoči i činjenica da mu je nedavno mlađa kćerka, zajedno sa suprugom,  otišla da živi u Švedsku, jer - iako su ofakultetski obrazovani, u Srbiji nisu mogli da dobiju posao u struci

Piše: S. Mihajlović

foto: M. M. i lična arhiva

Milan Radivojscic iz BacinacaVreme kada sam ja završio srednju konobarsku školu, a to je bilo 1978. godine, pa sve do početka 90-ih, bilo je zlatno razdoblje za radničku klasu. Odmah po završetku škole dobio sam posao u struci na motelu “Adaševci” gde sam proveo 27 godina. Nakon što je motel zatvoren, imao sam prekid od tri godine, pa sam pet godina radio u Mesnoj zajednici Bačinci, a sada sam već par godina nezaposlen. Čekam da ostvarim pravo na penziju, do koje sam prošao dugačak put, a sada mi treba još samo 60 dana. Sa setom i tugom se sećam vremena u kojem je radnik bio gospodin, a kada bih sad to pričao nekome od ove mlađe generacije, mislim mi niko ne bi verovao, jer oni ne mogu čak ni da zamisle da tako je tako nešto uopšte i postojalo. Jer, kao prvo, tada smo svi imali sigurne poslove, dobijali smo ih odmah nakon završene škole, a postojao je i jak sindikat koji je maksimalno štitio sve radnike. Išli smo na more i na planine preko sindikata, uglavnom su to bila radnička odmarališta. Moglo se platiti na rate u toku godine, pa je taj porodični godišnji odmor bio sasvim normalna stvar i retki su bili oni koji nisu posetili neka od tih odmarališta. Plate su bile redovne i velike, uvek su stizale na vreme i bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva ili bolovanja. Sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i sprovođeni su u svim preduzećima, sve lekarske usluge i lečenja su bile besplatne. Nije bilo šanse da te neko na poslu šikanira ili ucenjuje, imali smo sva prava, bili smo cenjeni i poštovani, bez obzira u kojoj firmi smo radili. Sećam se da često dešavalo kod mene na poslu da bude pun restoran gostiju, pola su bili stranci, a pola naši ljudi iz cele tadašnje Jugoslavije i svi su imali pare, nije bilo razlike između naših ljudi i stranaca. Niko u to vreme nije gledao šta će da pojede i popije i koliki bakšiš će da ostavi. Takođe, tada niko nije pitao za nacionalnost, materijalni status nije bio bitan, a ljudi su se cenili po karakternim osobinama. Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko ga je smrt zadesila za vreme radnog veka, a ne u toku penzije, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice kako bi se njenim članovima omogućilo da i dalje imaju novčane prihode. Ovako sa tugom u glasu evocira uspomene na nekadašnji život jedne tipične radničke porodice Milan Radivojšić iz Bačinaca pored Šida.

Milan sa suprugom ljiljoZajedno sa suprugom Ljiljom koja je 22 godine radila kao knjigovođa u “Sremplast” Šid, od svojih plata napravili su kuću, a jedini kredit koji su uzeli bio je kada su podizali krov. Rok otplate bio je na 20 godina, uz minimalnu kamatu, ali plate su bile toliko dobre da Milan kaže da ga je kompletnog isplatio već nakon četiri godine. Oni koji nisu pravili svoje kuće, dobijali su od preduzeća stanove i to odmah nakon što se zaposle. Tih srećnih godina Milan i supruga imali su dva auta, putovali su svuda i živeli lagodno bez stresa, podigli i školovali dve ćerke.

A koliko su se sadašnja vremena promenila u odnosu na nekadašnja, svedoči o tome i činjenica da mu je nedavno mlađa kćerka zajedno sa suprugom  otišla da živi u Švedsku, jer – iako su oboje fakultetski obrazovani, u Srbiji nisu mogli da dobiju posao u struci.

Na nekadasnjem poslu u hotleu AdasevciProslava Prvog maja

– Sve do 90. godina ljudi su masovno slavili Prvi maj, jer je to zaista bio naš praznik, praznik radničke klase. Sećam se da su vinogradi pored Bačinaca od ranih jutarnjih sati bili puni sveta, a mnogi su išli i na Lipovaču. Radnici su imali novaca, a ne kao danas, kada mnogi rade bez plata ili primaju minimalac pa je i normalno da im nije ni do kakvog slavlja kada jedva sastavljaju kraj sa krajem.

Kategorije Reportaža