Sava Vlaskalic FOO Sremske novine S Lapcevic

Bez strategije, sve je teško

- Podsticaji, ako i dođu, kasne. Priča o izvozu u Kinu i Tursku je lepa stvar, ali da bi izvozili u Tursku, o Kini da ne pričam, svako naše selo bi trebalo da ima pet dobro organizovanih farmi. Ne čobana, pastira, već pravih ekonomija. U Ležimiru ima oko 700 grla, što je više nego malo. Imamo četiri – pet čobana, pastira, a jedini ja imam matično stado, što je poražavajuće, priča mladi poljoprivrednik Sava Vlaškalić

Piše: S. Lapčević („Sremske novine“, dodatak „Fruškogorac“)

Trenutno ima 60 grla FOTO SREMSKE NOVINE S LapcevicIz godine u godinu, priča se, piše, upozorava, sve je manje mladih na selima. Oni koji mogu odlaze u veće centre, vezani materijalnom nesigurnošću stižu do prvog urbanog komšiluka, dok se oni koji na selima ostaju sve brže predaju bezizlaznosti koju osećaju čak i tamo gde je nema.

Da je život na selu, uprkos svim problemima kojih nesumnjivo ima mnogo, ipak moguć, pokazuje i primer Save Vlaškalića (33) mladog poljoprivrednika iz Ležimira koji već godinama uporno istrajava u svojoj najvećoj ljubavi – ovčarstvu. Kao i većina drugih, i ova ljubav došla je sasvim neočekivano. Iz zabave, hobija, a kroz tri godine koliko Vlaškalić druguje sa “Il de Fransom” prerasla je u neraskidivu i, čini se, večnu.

– Istina je da je kod nas u dvorištu uvek bilo stoke. Znate, nekada je to bilo normalno za jedno seosko domaćinstvo. Danas to možda deluje nemoguće, strano mladim poljoprivrednicima, koji, ako i imaju stoku, ne idu dalje od minimalnih količina, za sopstvene potrebe, ali tako je bilo. Oca su više zanimale krave i svinje, a sa ovcama je radio pokojni deda. Nije ih tada bilo previše, čisto za razonodu. Danas je nešto drugačija situacija. Svinja i goveda nema, pa su napuštene objekte zamenile isključivo ovce, priča Vlaškalić.

Trenutno, Sava ima stado od šezdeset grla sa, kako naglašava, tendencijom porasta. Sredstava za uvećanje ove brojke nikada nema previše, ali se Vlaškalić nada da će od prodaje uspeti da sačuva koji dinar. Ako ne, ne beži ni od kredita, iako o takvom načinu “napretka” nema naročito pozitivno mišljenje.

– Sve što sam od prodaje ikada zaradio koristio sam za uvećanje i uređenje objekata i kupovinu grla. Pre nekako sam na Novosadskom Sajmu kupio odličnog priplodnog ovna i tako značajno poboljšao genetiku što je u našem poslu, ako želite da se razvijate, jedna od najvažnijih stavki. Šezdeset grla jeste možda lepa cifra, ali nije dovoljno da bi se kvalitetno živelo. I tu počinju problemi i snalaženje. Uvećanje stada je potrebno, a novca nema dovoljno, nastavlja priču Sava.

Da vide oni koji ne vide

Borba za napredak u poslu koji voli, glavni je pokretač ovog mladog poljoprivrednika. Kaže, svašta je želeo u životu, ali da će biti ovčar, o tome nije mnogo razmišljao. U posao je krenuo bez interesa, pa mu, priča kroz smeh, ne pada teško što i sada, kada od ovčarstva živi, interes još uvek nije na prvom mestu. Ne zbog toga što možda ne bi želeo da tako bude, već zbog okolnosti na koje ne može da utiče.

Ulaze u ovce i objekte FOTO SRMSKE NOVINE s lAPCEVIC- Sve što je do nas, mi radimo. Brinemo, čistimo, hranimo, lečimo. Trudimo se da uvećamo proizvodnju, da ne koleno. Sa druge strane, bilo bi dobro kada bi i ova naša država koja stalno priča o agraru, zaista povela više računa o selu, o mladim poljoprivrednicima pre svega. Ovčarstvo jeste prosperitetna grana poljoprivrede, ili da bolje kažem, mogla bi to biti, ali ne može se ništa postići bez jasne strategije. Sad, nadležni mnogo drže govore, ali ako ćemo pravo, pitanje je koliko zaista vide ono što vidimo mi, ovčari. Ako je suditi po onome što smo iskusili, teško da tu ima šta dobro da se kaže, priča Sava i dodaje: – Podsticaji, ako i dođu, kasne. Priča o izvozu u Kinu i Tursku je lepa stvar, ali je mrtvo slovo na papiru. Da bi izvozili u Tursku, o Kini da ne pričam, svako naše selo bi trebalo da ima pet dobro organizovanih farmi. Ne čobana, pastira, već pravih ekonomija. U Ležimiru ima oko 700 grla, što je više nego malo. Imamo četiri pet čobana, pastira, a jedini ja imam matično stado, što je poražavajuće. Od prošle godine nisam dobio ni subvencije za ovce, ni povrat pošto sam kupio priplodnog ovna na Novosadskom Sajmu. Skoro svaki dan zovem Upravu za agrarna plaćanja, oni mi poručuju da budem strpljiv i tako u krug. Još tridesetog jula prošle godine sam predao zahtev za ovce i ništa. Loše je i to što su subvencije podignute sa deset na trideset priplodnih grla. Mene lično to ne dotiče, slažem se i da limit treba povećati, ali sve u svoje vreme. Veliki broj ljudi, posebno mladih, koji imaju ispod trideset grla poradju ovce. Oni znaju da ne mogu doći do propisanog minimuma i ne isplati im se. Jedno je podizanje limita, a drugo je imati jasnu strategiju razvoja.

Suncokret umesto kukuruza

Sava Vlaskalic FOO Sremske novine S LapcevicPored ovaca, Vlaškalići se bave i ratarstvom, a od ove godine, objašnjava nam Sava, krenuće se i sa povrtarstvom. Ovi vredni poljoprivrednici obrađuju oko 70 jutara zemlje, svoje i u zakupu. Proizvodi se hrana za ovce, a višak, ako ga bude, iznosi se na tržište.

Bolje je prodavati meso, nego kukuruz. Trenutna cena je solidna i to zahvaljujuči izraelskom otkupljivaču koji se pojavio kod nas i koji kupuje samo muška grla. Živa vaga, za jagnje od 35 kilograma u proseku je oko 330 dinara kilogram. Što se tiče ratarstva, sigurno smanjeujem kukuruz. To je, pokazalo se, postala nestabilna kultura, proše godine je bilo oko dve tone po jutru, pa ćemo posle četiri decenije pauze, krenuti sa suncokretom. Takođe, od ove godine krećemo sa paradajzom na otvorenom. Pšenica je na prošlogodišnjem nivou. I tu imamo veliki ulog za ozbiljan prinos, cena ne pokriva troškove proizvodnje već duži niz godina. Zato je najbolje da svako ko može, hranu koju proizvodi plasira kroz stoku. Kada se sve sabere, situacija u poljoprivredi je izuzetno loša, a i ono što opstaje, preživljava zahvaljujući našoj rešenosti da ne napustimo ono što su naši stari radili. Valjda će jednog dana doći vreme kada će se naš trud ceniti, zaključuje Vlaškalić.

Kategorije Reportaža