Саша и Нао

Miris trešnjinog cveta od Srema do Osake

Sve je mirno, nema vike, galame, sve je organizovano i sve funkcioniše. Ljudi su izuzetno prijatni, opušteni i svi su nasmejani. Nisam sreo ni jedno namrgođeno lice, što je kod nas tako česta pojava

Piše: M. Ninković

Јасака храм у КјотуNisam siguran da li je Aleksandar Simić iz Rume, baš tako veliki fan kragujevačke grupe „Smak“, ali je vrlo moguće da mu je uvodni stih iz pesme „Satelit“ ove grupe –„O kad će doći dan, da sletim u Japan“, pao na pamet kada je nedavno prvi put boravio u ovoj ostrvskoj zemlji dalekog istoka. Aleksandar je jedan od mnogih koji su odlučili da, pored redovnog posla, rade i neki dodatni posao, ne bi li na taj način uvećali svoj uvek tanak budžet. Pre tri godine je uz posao u računovodstvu koji obavlja u rumskom Kulturnom centru „Brana Crnčević“, rešio da unovči svoje dobro poznavanje engleskog jezika. Javio se na internet konkurs kod japanske firme pod nazivom „DMM“ i ubrzo dobio posao i zvanje on-line tutora engleskog jezika za studente iz azijskih zemalja, Japana, Kine, Koreje, Vijetnama.

– Započeo sam rad sa nekoliko polaznika, ali ubrzo ih je bilo sve više i više i danas radim sa 50-ak redovnih polaznika. Vremenska razlika između Japana i naše zemlje iznosi osam sati, tako da ja sa studentima imam on-line časove od 16 do 19 časova i od 21 sat pa do ponoći.

I tako svaki dan, kaže Saša, osim vikendom kada ima pauzu. Već nakon prvih kontakata i upoznavanja sa mladim ljudima iz zemlje potpuno drugačije kulture, običaja, navika, mnogo toga ga je priznaje potpuno oduševilo.

Desila se ljubav

Церемонија у Ебису храму- Njihova želja za radom i učenjem je gotovo neverovatna, baš kao i odnos koji imaju prema meni kao njihovom predavaču. Odnose se sa tako puno obzira, poštovanja i pokazuju vanrednu marljivost i upornost. Izuzetno su fokusirani, ne odustaju, hoće da jezik nauče. Iako sam ja za taj posao plaćen, oni se za sve ono što im je nepoznato, a ja im to objasnim, zahvaljuju i tako svaki put. Meni je to bilo u početku neverovatno, ali sam se ubrzo na to navikao, jer se na ono što je lepo čovek lako navikne. Mnogi od njih su mi prosto prirasli srcu i izgradili smo jedan iskren i prijateljski odnos. Srećan sam što sam upoznao jedan izuzetno fin narod.

I onda, bez najave i bilo kakve namere, naprosto se ljubav desi. Onako sama od sebe, kao u pesmama ili romanima gde ljubav ne poznaje granice i ruši sve barijere i prepreke. Jedna od polaznica Sašinih predavanja bila je i Nao Harada, koja je potom otputovala na devetomesečni kurs engleskog jezika na Maltu i poželela je da se sa Sašom sretne.

– Prvi put kada me je Nao posetila, ostala je u Rumi samo jedan vikend, da bi se ti dolasci kasnije produžavali, pa je tako prošle godine boravila tri meseca. Mnogo toga je za nju bilo potpuno novo i upijala je sve sa putovanja po onim mestima koja sam želeo da joj pokažem. Čudila se i divila lepoti prirode, životinjama, beskrajnoj vojvođanskoj ravnici, spremnosti ljudi na druženje i zabavu, našoj prisnosti, ali se čudila i pitala me, odkuda svi mi ovde imamo toliko puno slobodnog vremena i koliko uopšte radimo (smeh). U Japanu je to drugačije i ljudi tamo mnogo više rade, ne zato što su na to primorani, nego zato što je to jednostavno njihov izbor. Oni se druže samo vikendom i to su mahom porodična druženja, ili sa jako bliskim prijateljima. Takođe je bila iznenađena strukturom naših gradova, jer su mesta u Japanu jako gusto naseljena i kuće su bukvalno naslonjene jedna uz drugu. Videla je i neka naša sremska sela i oduševila se njihovim šorovima, ritmom života, a hrana je ostavila poseban utisak, naročito domaća sremačka supa.

Put u Japan

Саша и НаоKrajem decembra prošle godine, Saši se ukazala prilika da na poziv svoje devojke Nao, po prvi put otputuje za Japan. Boravio je 17 dana u gradu Amagasaki koji se nalazi u blizini Osake.

– Prema njihovim standardima, to je gradić, iako ima oko 500.000 stanovnika. Malo je reći da sam odmah po dolasku u Japan, doživeo pravi kulturološki šok. Toliko je ovaj vredni narod drugačiji od nas i toliko toga bi bilo dobro da od njih jednostavno naučimo i primenimo u našem svakodnevnom životu. Kada sam kročio na tlo ove zemlje, prvo me je iznenadila neka neverovatna tišina. Sve je mirno, nema vike, galame, sve je organizovano i sve funkcioniše. Ljudi su izuzetno prijatni, opušteni i svi su nasmejani. Nisam sreo ni jedno namrgođeno lice, što je nažalost kod nas tako česta pojava. Gde god da se krećete, svuda je sve besprekorno čisto i nigde nema bačenih papirića, niti bilo kakvog drugog smeća. Iznenadilo me je i to što nigde nema prašine i nisam video ni jedan prašnjav automobil. Isto tako nema ni bara, blata, jer su asfalt i trotoari urađeni od nekog šupljikavog materijala i dreniraju, upijaju vodu kada pada kiša. Japanci voze levom stranom, ali su i za volanom automobila smireni, disciplinovani, poštuju propise i nema nekih zastoja u saobraćaju.

Ono što je shvatio tokom svojih on-line časova, sada je imao priliku da se u to i na licu mesta uveri. Japanci su vredna nacija i to je deo njihovog mentaliteta i karktera. Radno vreme iznosi 9 sati, od kojih je 8 sati aktivnog rada, a sat vremena je pauza koju imaju za ručak.

– Oni ipak ostaju 10 pa čak i 12 sati na poslu. Iako je prosečna plata takva da mogu savim dobro da žive i da uštede uz sve troškove oko 1.000 dolara mesečno, oni žele da više zarade. To je otišlo toliko daleko da je, koliko sam čuo, nedavno Vlada Japana donela odluku kojom se ograničava količina prekovremenog rada na mesečnom nivou. U prvom kontaktu i susretu sa Japancima, oni zaista deluju kao da su „dresirani“, ali naravno da to nije tako. Radi se o tome da su prilično stidljivi, međutim kada se opuste i otvore, tada upoznate jedan dobar, prostodušan i znatiželjan narod. Izuzetno su srdačni i gostoljubivi i vole da poklanjaju, pa sam se tako i ja za Rumu vratio sa mnoštvo raznih poklona od prijatelja moje devojke, iako sam ih sreo jedva dva puta.

Tačni i brzi vozovi

Iako je znao dosta toga o tačnoj i brzoj japanskoj železnici, Saša kaže da je i putovanje vozom po Japanu, ostavilo snažan utisak na njega.

Временска прогноза у децималама- Kondukter u Japanu ne pregleda vozne karte, pošto se bez čekirane kupljene karte ne može ući u voz. Kondukter je tu da prođe kroz svaki vagon, poželi putnicima srećan put i da se pokloni i zahvali što ste za putovanje izabrali baš njihovu kompaniju, jer u Japanu postoji nekoliko kompanija koje se bave železničkim saobraćajem. Vozovi su izuzetno komforni i čisti. Iako je reč o moćnim vozovima sa snažnim ubrzanjem, nema onog osećaja truckanja tokom vožnje, kao kod nas. Kafa koju sam pio i ostavio na sims prozora, nije se ni zateturala, a kamoli da se koja kap prolila. Čuvena tačnost japanskih vozova je zaista istina. Nema kašnjenja ni sekunde i voz dolazi u stanicu u ono vreme kako je i naznačeno.

Saša kaže da Japanci inače vole da putuju, a da im drugi užitak predstavlja hrana. Slobodno vreme koriste za druženje sa bližnjima i tada pripremaju razne domaće specijalitete za ručak ili večeru.

– Odlaze i po restoranima i vole da uživaju u životu. Od hrane je na meniju prinač u svakom obliku. Hleb gotovo i da ne jedu, mada ima prodavnica u kojima se može kupiti više različitih vrsta hleba. Probao sam suši i dopao mi se. Miris sveže ribe se nekako neutrališe raznim začinima koje koriste, a naročito su ukusni listići od morskih algi koje se zovu nori i u koje se suši uvija. Jedu i dosta supe, a najpopularnija je supa miso koja je u obliku želatina, ali je dosta ukusna.

Reč po reč i iznosi Saša svoje dalje planove koji su vezani i za Japan i za rodni Srem. Ove godine kaže, vrlo je moguća sremačko-japanska svadba. U kojoj će zemlji živeti, još uvek se nisu odlučili, ali jedno je sigurno. Uvek će imati dve kuće, jednu u srcu ravnog Srema, drugu na dalekom japanskom ostrvu. Koničiva ili dobar dan, sajonara ili doviđenja, svejedno. Ljubav ne poznaje granice i svuda se na svetu isto oseti i prepozna, baš kao i trešnjin cvet. Srcem.

Japanski standard

Ono što je jeftinije nego u Srbiji, jeste gorivo i cena dizela je 100 dinara, a benzina od 120 do 140 dinara. Dizel automobili se slabo voze i uglavnom su to automobili sa hibridnim motorima, pola benzin, pola elekto-motor.

Sve je na dugmence, navigacija, zadnje kamere, sve ono što se kod nas tek pojavilo u Japanu je odavno standard.

Nekretnine

– Ono što je skupo i što im predstavlja problem, jesu cene nekretnina. Jedan moj student je kuću u Jokohami od 100 kvadratnih metara sa okućnicom od 60 kvadratnih metara, platio 700.000 dolara. Cene iznajmljivanja garsonjere od 30 kvadratnih metara u gradu gde sam boravio, iznosi 400 dolara. U Tokiju su cene zakupa mnogo veće i kreću se od 800 do 2.000 dolara. Ipak, ne treba zaboraviti da su njihova primanja višesturko veća nego naša, priča Saša.

Kategorije Reportaža