Već mesecima sam na Institutu za majku i dete. Zatvorena u četiri zida. Sa sebi sličnima koji me uprkos svemu kroz šta sam prošla i još uvek prolazim čine srećnim. Lakše je kada se boriš u društvu.
Slabo vidim. Od terapija. Imam nešto na oku, a nikako da ode. Moram da pišem. To mi je sve što je ostalo. Tako je lakše i lepše. Da drugi vide šta je bolest i da znaju da se mora napred.
Da nisu sami.
Decembar: nepoznato
Moja bolest je krenula 19. decembra 2016. godine, na dan Svetog Nikole, našu Slavu, a sve je počelo sasvim naivno, od „obične“ temperature. Sećam se, tog jutra krenula sam kod lekara na redovnu kontrolu. Sve je proteklo redovno, dobila sam antibiotik da pijem i otpuštena sam kući. Ipak, sve to mi ništa nije pomoglo, pa sam bila prinuđena da posle kratkog vremena ponovo odem kod lekara. Dobila sam novu terapiju antibiotika koja je dala rezultate… ali za kratko.
Bio je već gotovo kraj decembra kada sam se probudila i primetila herpese oko i na ustima. Ponovo sam otišla sa roditeljima kod lekara i ovaj put dobila samo kremu. Svima nam je to bilo sumnjivo, pa smo tražili da se radi i krvna slika, ali je doktorka rekla da ne mora. Nisam mnogo napadala, bila sam već iscrpljena i bleda, umorna, ali je i pored toga rečeno da mi nije ništa naročito osim što mi je, rekli su mi, pao imunitet.
Februar: dolazak poznatog
Bio je treći februar kada sam završila u Beogradu, na Institutu za majku i dete. Ništa se nije menjalo na bolje, čak bilo je sve gore i sve lošije i jedini izlaz je bio da lek potražim van svog grada. Već prvo veče sestrica Sunčica mi je stavila braunilu. Bio je to prvi pravi ubod i bol koji će me, ispostaviće se, pratiti i dalje. Samo sa sve većom snagom.
Već narednog dana, četvrtog februara 2017. godine počele su prave analize da se vidi od čega sam zaista bolesna, pošto se videlo da se sigurno ne radi o „običnoj“ bolesti i da mi ipak jeste „nešto“.
Nije prošlo mnogo vremena, kada su mami i tati javili da su ispitivanja završena i da su stigli prvi nalazi koji moju bolest više nisu činili nepoznatom. Ipak, činjenica da su mama i tata pozvani na razgovor i to vrlo ozbiljno, pokazivalo je da su u mom slučaju radi o nečem mnogo opasnijem od „virusa u krvi“ kako su mi govorili do tog dana. Tek kada sam bila dovoljno dosadna, shvatili su da nisam više toliko mala i da mogu da se borim sa saznanjem da imam akutnu leukemiju.
Mart: lečenje
Bockanje, zavlačenje igala pod moju kožu, kidanje vena čelikom… stavljanje braunile i dosada koja je izbijala iz četiri zida u koje sam bila zatvorena nastavili su se i u martu. Znala sam da se to mora, pošto je prvo vađenje koštane srži obavljeno iz krudnog koša šestog februara pokazalo da je bila loša i imala puno akutnih čestica.
Za kratko vreme vađena mi je još dva puta koštana srž, koliko i lumbalna. Dosada, iznemoglost i lečenje… i tako sve dok nije počelo da se popravlja i ide na bolje. Terapije su bile jake, mnogo jake… pa sam zbog njih morala da se ošišam do glave što mi je bilo jako teško. Ipak sam ja devojčica…
Bila sam zadovoljna, manje nego uplašena. Krenulo je ka doborm i to me je iznenadilo, sobzirom na to od koje bolesti bolujem.
April: pucanje i CVK
Terapije se smenjuju. Vene pucaju, organizam naizmenično slabi i jača. Sve to umara i čini lečenje teško podnošljivim. Ali se mora. I treba. Bol je sa vremena na vreme nesnosan. Žile kojima struji krv ne mogu da izdrže ni jedan dan, dok bockanje traje stalno. Uveče posebno.
Rešili su, a mi se složili, da me stave na program za CVK i sedmog aprila sam ga ugradila. „CVK“ vam je centralni venski kateter koji je kod mene stavljen na grudni koš, a koji jedini omogućava uzimanje potrebne količine krvi na analizu, bez opasnosti po periferne vene koje su kod mene slabe.
On se redovno čisti, a to nije jeftino. U Mitrovici mi vade krv iz vene i prsta. Kažu da preko CVK ne mogu.
Moje mišljenje
Ako bi me neko pitao, rekla bih da smatram da sam stojički podnela terapije i posle svega mislim da sam dovoljno jaka i hrabra i da sa punim pravom mogu da kažem da sam borac, jer sam se za svoj život borila, izborila i još uvek se borim.
Ipak, mnogi ljudi ne razumeju sve što im pričam i želim da objasnim, što me mnogo i ne čudi, pošto oni, na svu sreću nisu prošli kroz sve što sam ja prošla. Ono što me čudi jeste da postoje ljudi koji se podsmevaju, ali ni to nema previše veze, jer takvi ljudi me ne zanimaju i smatram ih nebitnim u svom životu.
Želim samo da svima bude dobro a to znači da želim svima oko sebe, onima koje znam i one koje ne znam, da budu zdravi pre svega. Život ume da bude okrutan sa vremena na vreme. Baš zato se ne treba podsmevati drugima oko sebe, jer niko od nas ne zna šta ga sutra čeka i šta može da proživi i preživi.
Mi ne znamo šta nosi dan, a šta noć.
