Nikoljdan

Tri noći i dan

A noć je. Nisam je ni usporio ni zaustavio. Ne mogu joj ništa, već da je trpim sve dok mi prsti potpuno ne požute od lošeg katrana sa kojom je gorim i uvlačim u pluća svaki put kad ostanem sam. Pod tuđim nebom, ispred tuđe kuće koju su mi kao bogalju udelili da ne skapam poput one kučke od koje su nakon poslednje zime ostale sleđene bore oko razjapljenih čeljusti i nekoliko smrzlih štenaca slepljenih za izgladneli stomak

Prva noć: Blažena noć

Jos uvekSvetlo prigušeno, napolju tišina. Sat je sitan, uronjen u nebrigu noćnog tihovanja. Sve je zaspalo i stopilo se sa crnilom u kojem traži odmor za još jedan dan koji neminovno dolazi.
Setni su i skloni samolaganju ljudi koji kažu da su „naše“ noći lepše od sremačkih i mačvanskih. To je stvar srca, ne geografije i mapiranja neba. Još od poslednjih straža na Uni, kada sam u retkim časovima ratničke izmorenosti uljanim mesecom, razlivenim po lelujavoj površini ogromne vode odmarao oči i krepio dušu, zavoleo sam noći i reke. Tihe, nevine, zagađene ljudskim strahom, mukom i glupošću, mirisne, neuhvatljive i pune života.
Noći su tihe, ali ne i neme. Kada se popale zvezde i nastane smena, tada sitniji i tajnama skloni stvorovi počinju svoj život. Dan očima razaznaje buku, noć ušima nedostatak vida.
Sedim. Na pragu kuće koju sam životom učinio svojom. Uvlačim u pluća svežinu mačvanskog crnila i zahvalan Bogu na brizi koju mi je dao, šiljim uši ka kraju hodnika gde je njena soba. Osluškujem. Škripu krevetića, neartikulisani glas koji od nje, iako ima tek nešto više od godinu dana, pravi nesrazmerno starijeg čoveka… odsečno coktanje cucle koju nikako ne želi da ostavi.
Stojim kraj krevetića. Sa vremena na vreme, nagnem se nad ogradu verujući verom kojoj su skloni svi roditelji, da ću svojom srećom iz njenog sna odagnati svaku brigu. Zaustavljam dah i osluškujem kratke, vojnički ujednačene uzdisaje. Tada se obično smejem. U sebi. Glasno. Koliko god mogu, a da ne probudim one oko sebe. Posle svih oluja, Anom, Bojanom i Jovicom ponovo sam prevario smrt.

Druga noć: Od Une do Bojane

DSC09490Svetlo prigušeno, napolju tišina. Sat je sitan, samleven točkom ćutnje što izvire iz nepoverljivosti prema danu koji se ne može izbeći. Još od poslednjih straža na Uni ne volim noć ni reke. Mračne, crne, tamne, hladne, trome, hučne, crvene. Ne volim, a opet sam se u njima našao.
U tišini iz ćoškova naviru sećanja. Možeš misliti kakva kad zbog njih ne volim ni noći u kojima sam postajao muškarac. Razgovaram sa majkom, ocem… sestrom koja ni sama ne zna da postoji. Sa umrlima, sa poginulim… sa nevoljnim bogaljima i božjacima koji po čitave dane pripiti žale što nisu ostali tamo…. Ne mareći za svakodnevni otužno-bljutavi rečnik tuđih ulica u koje su se nastanili. Izbegličke povorke uvek su bile rugobne i otrcane, pokrivene dronjcima poražene vojske i teškim mirisom loše rakije i toplog piva koji na našim kožama vonjaju još jače i grđe nego na mačvanskim i sremačkim.
A noć je. Nisam je ni usporio ni zaustavio. Ne mogu joj ništa, već da je trpim sve dok mi prsti potpuno ne požute od lošeg katrana sa kojom je gorim i uvlačim u pluća svaki put kad ostanem sam. Pod tuđim nebom, ispred tuđe kuće koju su mi kao bogalju udelili da ne skapam poput one kučke od koje su nakon poslednje zime ostale sleđene bore oko razjapljenih čeljusti i nekoliko smrzlih štenaca slepljenih za izgladneli stomak… tamo u kanalu na levom kraju sela.
Sedim, pretvaram noć u pepeo i namerno je puštam da mi se zapliće međ’ prste. Svetim joj se koliko mogu, malodušno skrnavim ime Gospodnje zbog brige koju nisam hteo i krivim se na umrle koji me ne ostavljaju na miru.
Noću ne pijem. Naučio sam da hladne krvi gledam neprijatelja u oči. Noću ne pijem. Tada u Bojaninom kratkom dahu i odsečnom coktanju suvih usta kradem od smrti život i skaradno radostan čekam novi dan. Noću ne pijem… osim… možda… nekad, nekoju. Kada od hladne krvi i sam počnem da se hladim.
A krv je gadna. Kad se pretvori u vodu. Kažu da nije, ali ima krvi koja je voda. Ne mislim o smrti dok ovlaž, iz želje i sulude ljubomore prema kraju dodirujem kosu svoje ćerke. Bogalj sam i prosijak, sa uvek istom brojanicom i nadom da će o dno moje manjerke svom težinom udariti zlatnik.
Stojim kraj kreveta. Sa vremena na vreme, poput aveti izvirem iz tmuše, zaustavljam dah i osluškujem da li diše, spreman da joj, ako zatreba ponudim svoj. Opor i star. Zagađen lošim duvanom i alkoholom. Ponovo straža, krv i voda. Od Une do Bojane razapeo se čitav život pa poput kakve gliste tromo mili po kaljuzi van koje ne poznaje ništa.
Ne misli o smrti otac čije dete od smrti boluje. Za njega, teške i mučne noći najbolja su medicina. Pritisnut brigom i sećanjem jednako bolnim, samo u njoj, takvoj kakva jeste, može mirno da radi jedinu stvar koju može da ponudi svojoj bolesnoj kćeri – ništa.
Dan ne pruža takav luksuz. U njemu pobeđuju nužda, nagon i nemogućnost smirenja pred teretom koji je postavljen pred vas. Noć je ravna linija, sa mučnim početkom i još težim krajem. Dan je cikličan. Zatvoreni krug koji se ponavlja, u kojem ne možete ništa, iz kojeg ne možete nikud, osim da iznova i iznova na kraju puta udarate glavom u tačku iz koje ste pošli. U nemoć.

Noć treća: Nikoljdanska

NikoljdanSvetlo prigušeno, napolju tišina. Sat je sitan, samleven prvim Nikoljdanom bez pesme i veselja kojim je trošna zasavička kuća odavala da je ipak živa. Možda je to bio samrtni ropac? Bog čije ime hvalim i skrnavim… kako mi kad dođe… zna ono što mi nije dato.
Na stolu, preko puta Bojanine sobe stoji sveća. Kraj nje kolač, žito. Iznad prozora kroz koji uprkos zaptivenosti probija hladan vazduh ikona. Na vratima ja. Prljava kosa ostavlja trag na natrulom štoku. Nije da nisam hteo, pre nisam stigao da obavim sve što treba kako bi sutra pred Onog od koga prosim stao sa dostojanstvom i poštovanjem.
Ona ćuti. Diše. Cuclu je odavno ostavila, od smrti još uvek beži. Kažu da je Sveti Nikola sve rasprodao i delio sirotinji. Kako da tražim, ovako poražen i osramoćen sopstvenim zadahom kroz koji malo ko vidi senku koja mi svake noći iz dna tuđe kuće u kojoj ponovo skapavam halapljivo pruža ruke.
Ona ćuti. Diše. Osluškujem je. Bojim se. Ne mislim o smrti. Gledam je razbacanu svuda unaokolo. Za stolom je češća od ručka, na krevetu od ljubavi, pred kućom od dece, u noći od mirnog sna. Još od poslednjih straža na Uni osetim je na svojim ramenima. Zakačila se poput kakvog skaradnog broša i nikako da se skine sa mojih grudi. Od Kostajnice, preko Metohije, sve do Srema i Mačve svoj život omeđio sam smrću.
Ona ćuti. Diše. Hvata me san dok olabavljeni mišići ka zemlji vuku tromo telo. Zamagljena sveća razliva se pred suznim, krvavim očima i u mraku ostavlja razmazani trag.
Pogođen snom, kao kakvim metkom, ispaljenim jedne zaboravljene noći sa tuđe obale Une, padam pred ikonu. Poslednjim treptajem osećam hladan dodir.
Još uvek osluškujem…
Diše… diše… diše…

Dan: Jedini, uvek isti

Ti si- Zdravo!
– Zdravo!
– Ti si Nikola Tarbuk?
– Da ja sam.
– Kažeš treba ti para hitno?
– Da, vodim dete u Beograd na kontrolu, a nemam ništa. Ni za put ni za lek.
– Koliko treba?
– Najmanje 200 evra,  ako može.
– Sve može zemljače. Ali da znaš da je kamata za mesec 80.
– A šta mogu.
– Ništa, meni je svejedno.
Iz zadnjeg džepa vadi svežanj para. Mota ih od prsta do prsta i izvlači dve novčanice od po 100 evra. Uzimam ih i bez brige što nemam da vratim zadovoljan polazim kući.
Disaće. Ma koliko koštalo. Ja ne moram.

Dan ne pruža luksuz. U njemu pobeđuju nužda, nagon i nemogućnost smirenja pred teretom koji je postavljen pred vas. Noć je ravna linija, sa mučnim početkom i još težim krajem. Dan je cikličan. Zatvoreni krug koji se ponavlja, u kojem ne možete ništa, iz kojeg ne možete nikud, osim da iznova i iznova na kraju puta udarate glavom u tačku iz koje ste pošli. U nemoć.  
Zato volim noć.

Kategorije Društvo Reportaža Sremska Mitrovica