Ostraci Kupinika

Kupinik nije nestao

Bez grada skrivenog u sremskoj močvari, Srbi bi verovatno nestali kao nacija, pretapajući se u narode Osmanskog carstva ili Kraljevstva Ugarske

Piše: Perica Odobašić

Sve se menja.

  Svet se promenio.

  Oseća se u vodi, oseća se u zemlji, miriše u vazduhu.

  Mnogo toga što je nekada bilo – izgubljeno je zauvek,

  jer niko se živ toga ne seća.“

kupinik crtezCitat s početka čuvene, epske trilogije o „prstenu i gospodaru“, mračno osvetljava stanje našeg odnosa prema svom kulturnom i istorijskom nasleđu. U škrinji nacionalnog blaga Srbije, nalazi se, zasenjen sjajem, samo dimenzijama krupnijih „dragulja“, Kupinik – poslednja prestonica srpskih despota.

Tromo protičući kroz vreme, Sava je, veoma često i veoma dugo razdvajala: narode, države, religije, svetove. Samo njene obale još pamte bezbrojne i neznane koji su granicu čuvali i branili, i na granici večno ostali. Mahovina zaborava pokrila je čak i pesme o onim retkim,  znanim i slavnim. Gusto rastinje danas skriva ostatke moćnih kula i bedema pograničnih tvrđava, s kojih je nekada pogled pucao preko zemlje i vode, šuma i baruština, ka Srbiji i Sremu.

U drevna vremena, izrasla iz močvare, jedna sremska tvrđava je kulama dotakla nebo, a pogledom merila horizont. Proživela je izuzetno buran put od pogranične tvrđave, preko ugarskog „kraljevskog“ grada, do rezidencije srpskih despota i, konačno, poslednje prestonice srpske srednjovekovne države.

Ni na zemlji, ni u vodi, na malom ostrvcetu, Obedska bara čuva do danas, jednu od najvećih tajni nacionalne istorije, zlatnu kariku koja povezuje, samo naizgled prekinuti lanac srpske državnosti.

Grb Brankovića 2Kada je, nakon pada Smedereva 1459. godine, Srbija nestala kao država, Kupinik je postao, ne samo rezidencija srpskih despota, već i prestonica nacije. U gradu na prvoj liniji odbrane hrišćanske Ugarske i Evrope od Osmanlija, niko nije ni hteo ni smeo da živi osim Srba. Sledećih sedam decenija, Kupinik je bio centar oko koga su se okupljali plemstvo, sveštenstvo i narod, čuvajući identitet i tradiciju. Kupinik je kroz svetu lozu Brankovića, u najmračnijim danima srpske istorije, zasijao kao najjači narodni, politički i duhovni svetionik, postavši tako istinski graničnik (međaš) koji više nije delio samo dve države i dve vere, već svetlo od mraka, život od smrti, postojanje i trajanje od nestanka i prestanka.

Bez grada skrivenog u sremskoj močvari, Srbi bi verovatno nestali kao nacija, pretapajući se u narode Osmanskog carstva ili Kraljevstva Ugarske. Gotovo sedam decenija konstantnog krvarenja na granici, bila je cena održanja identiteta naroda bez otadžbine. Sve to veličanstveno utrošeno vreme, dok je Kupinik bio stub evropske odbrane od Osmanlija, bilo je neophodno, a opet i dovoljno da se upravo u Kupiniku očuva srpstvo.

U gradu na prvoj liniji odbrane..Ipak, veličanstvena ambicija Sultana Sulejmana, u pohodu na Beograd 1521. godine, poput Ekskalibura, vratila je Kupinik u mrtvaju iz koje je i izronio. Iako razoren i spaljen, ovaj grad zmajeva i lavova, nije se odrekao svoje slobode ni, pošto je 1526. godine sa njegovih ruševina turski vladar obznanio kako je čitavu ravnicu između Save i Dunava stavio pod barjak polumeseca. Izgubivši na značaju pomeranjem granice na sever, nije obnavljan i do danas je prepušten zubu vremena.

Pet vekova zaboravljan, Kupinik je tiho urastao u rodnu močvaru, ali nije nestao. Vreme još lomi zube o ostatke njegovih bedema i kula.

Nekada je ostrvce na kome se nalazi Kupinik i njegovo „podgrađe“ sa „kopnom“ i crkvom sv. Luke, vezivao drveni most. Danas, do prestonice poslednjih srpskih despota, u najvećem delu godine, može se stići samo kratkom plovidbom čamcem, između potopljenog drveća. Sama vožnja je prijatna i čak nije neko posebno iskušenje, za razliku od probijanja kroz gusto rastinje i divlju lozu, koje sledi od momenta iskrcavanja na ostatke zemljanih grudobrana, do, gotovo sudaranja sa zidinama tvrđave. Do nedavno, to je bila avantura ravna pronalaženju nestalih gradova u tropskim džunglama.

Nekada skriven od pogleda neprijatelja, danas, gotovo od svačijeg pogleda „vodeni grad“ predstavlja, kažu retki stručnjaci kiji su ga posetili, jednu od bolje očuvanih srednjovekovnih fortifikacija u Vojvodini. A šta zapravo znači stanje „bolje očuvanosti“?

Vegetacija je ljuci neprijatlej nego sto je bilo topovsko djuleOd četiri ugaone kule, prvobitno visoke oko 16 metara, ostaci tri su vidljivi do nekih 6-7-8 metara, dok od četvrte – zapadne, nadzemni ostaci jedva vire iz trave. Takođe, nije sačuvana polovina dužine jugozapadnog i ceo severozapadni bedem, dok su ostaci očuvanih delova visoki do 4 metra, što je polovina izvorne visine. Od odbrambenog vodenog rova, danas je ostala plitka i ponegde glibava depresija iz koje džiklja gusta živica i puzavice koje se lepe za pogled i zaklanjaju ostatke nekada snažnih zidova.

Naravno, više je negativnih i opterećujućih faktora koji direktno utiču na stanje očuvanosti Kupinika.

S obzirom na lokaciju, ostaci Kupinika trajno su izloženi visokim vodostajima reke Save koja vodom napaja Obedsku baru. Naravno da duži periodi pod vodom nose brojne rizike od oštećenja. Naročito su destruktivne oscilacije vodostaja u zimskim mesecima kada niske temperature i mraz dodatno povećavaju rizik od pucanja i osipanja cigala od kojih je bedem građen. Invazivna vegetacija ljući je neprijatelj nego topovsko đule. Neretko, čak efikasnije od turskog besa, pojedina stabla svojim korenjem razvaljuju čitave delove bedema. Pošto su ostaci Kupinika na manje pristupačnom terenu, izloženi su i bahatom ponašanju pojedinaca.

Ostraci KupinikaIpak, Kupinik je pod zaštitom države. Do sada, osim ploče s natpisom „ovaj istorijski spomenik pod zaštitom je države“ koja je postavljena uz jugoistočni bedem, a koja i sama već propada, nije urađeno ništa značajno na njegovoj zaštiti. Delovodni broj u registru spomenika kulture i objava u Službenom glasniku, sva su zaštita. Ništa boljim od institucija zaštite nisu se pokazale ni ustanove i institucije koje se bave istraživanjem prošlosti.

Ne postoji jasno objašnjenje, a svakako ne postoji opravdanje, zašto Kupinik, uprkos ulozi koju je imao u istoriji srpskog naroda, posebno onog njegovog dela koji je živeo, i koji i danas živi u Sremu, uprkos svoj mističnosti koju mu daje mesto na kojem je izgrađen i ljudi koji su u njemu stolovali (živeli i vladali), do sada nije bio predmet temeljnijih istorijskih, niti bilo kakvih arheoloških istraživanja.

Klimatske prilike i bujanje rastinja koje ubrzano razara ostatke grada, u savezu s našim nemarom i nebrigom, prete da uskoro neće ni imati šta da se istražuje.

ostaci Kupinika pogled iz vazduhaPola milenijuma nakon razaranja, Kupinik svakako zaslužuje mnogo više od potomaka onih koji su ga branili, i koje je branio.

U crvene smiraje jesenjih dana, dolinom Save i Sremom odzvanja opominjući i obavezujući, poslednji poklič vladara i branilaca Kupinika. Ono što činimo za životaodjekuje u večnosti mačem su prokrčili sebi put kroz istoriju, i svojim poslednjim dahom ostavili dubok trag u beskraju.

Vekovi su već iza nas, a borbeni eho predaka odjekuje. Večnost je pred nama, ali vremena ponestaje.  Jer, večnost je mnogo vremena, ako se ništa ne bi radilo.

Zbog takvih predaka, a u ime potomaka, grupa entuzijasta svojim aktivnostima pokušava da skrene pažnju javnosti i institucija na problem očuvanja ovog bisera nacionalne baštine, i da, činjenjem, eho predačkog amaneta prenese dalje ka večnosti.

Veći broj novinskih članaka i napisa, TV reportaža i priloga, tribina i izložbi koje se bave Kupinikom, spuštanje su mosta na ulaznoj kuli Kupinika, i uvertira za ono što je krajnji cilj – kompletno i detaljno istraživanje, konzervacija, a zatim i obnova poslednje prestonice srpske srednjovekovne države.

Vremena ponestaje

Za četiri jeseni navršiće se 500 godina od razaranja Kupinika. Poslednjoj prestonici srednjovekovne Srbije i senima njenih slavnih branitelja, prinesimo dotle  na dar i kao žrtvu, našu pažnju, rad, trud i neku ciglu u bedem.

Neka zasija Kupinik negdašnjom veličinom i slavom.

Kategorije Društvo