Мајка и домаћица

Mirjana Ušljebrka, supruga, majka i žena koja ne odustaje

Seća se da su joj lekari u bolnici u Crnoj Gori, prilično surovo saopštili da je njena povreda velika i da ne veruju da će ikada prohodati. Mirjanini sinovi su tada imali 14 i 10 godina i kaže da joj je bilo užasno teško da prihvati novonastalu situaciju u kojoj se našla i gde je za tren sav pređašnji život negde poništen i izbrisan

Piše: M. Ninković

Мирјана УшљебркаMirjana Ušljebrka (44) iz Rume, uvek je slovila za ženu koja je bila puna energije, večno u pokretu, ženu kojoj je uspevalo da bude odgovorna na svom poslu, da bude dobra domaćica i supruga, brižna majka sinovima Luki i Marku, ali i neko čiji je društveni život bio ispunjen i okružen prijateljima. Avgustovsko vrelo sunce, te 2015. godine, ničim nije ukazivalo da će se „pomračiti“ u jednoj sekundi i da će umesto još jednog radosnog porodičnog putovanja na crnogorsku obalu i letnjeg odmora za pamćenje, sve prerasti u jednu tešku agoniju i nesreću. Strahovit saobraćajni udes i Mirjana je zbrinuta u bolnicu, u komi, sa unutrašnjim krvarenjem i povredom 12. pršljena, nakon čega je ostala paralisana.

– Operisana sam u Crnoj Gori, a nakon mesec dana sam prebačena u Beograd na VMA. Tom prilikom je dolaskom terapeuta došlo do pomeranja stabilizatora koji nije bio dobro urađen i nakon toga su se pojavile visoke temperature. Dva meseca je bilo potrebno da se stanje normalizuje i usledila je nova operacija kičme. Sledi zatim rehabilitacija od sedam meseci u Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj u Beogradu, gde sam učila da se osposobim za dalji nastavak života. Učila sam kako da se obučem, okupam, snalazim u prostoru, kuhinji i slično. Kući sam se vratila i svojoj porodici nakon devet meseci, sa nekakvim pomirenjem da sam vezana za invalidska kolica, govori Mirjana.

Seća se da su joj lekari u bolnici u Crnoj Gori, prilično surovo saopštili da je njena povreda velika i da ne veruju da će ikada prohodati. Mirjanini sinovi su tada imali 14 i 10 godina i kaže da joj je bilo užasno teško da prihvati novonastalu situaciju u kojoj se našla i gde je za tren sav pređašnji život negde poništen i izbrisan.

Мајка и домаћица- Osećala sam se presečenim od života. Više nisam samostalna ni za osnovne radnje i pomislila sam da gubim snagu, moć, autoritet u svojoj porodici koji sam ranije imala. Na sreću, upravo mi je moja porodica najviše pomogla. Od snažnog šoka koji su doživela i moja deca, ona su mi jednostavno rekla da to što sam prikovana za kolica, ništa ne menja u njihovom odnosu prema meni, da sam ja njihova majka i da im je važno da smo zajedno, jedni uz druge. Govorili su da samo budem tu u kući, a da će mi oni sve pomoći, doneti, dodati, spremiti…i jeste, zaista su takvi, govori Mirjana dok joj se na licu širi osmeh. Mnogo mi znači i moj suprug Zoran, koji mi je sve ove godine podrška, ali on imao takav posao da je često van kuće. Morala sam kako god sam to znala i umela, da se sama adaptiram na moje novo stanje, da bih u kući bila od koristi najpre deci, a potom i celoj porodici.

Pored svih obaveza koje ima u kući, ono što joj je kao invalidnom licu predstavlja problem, jeste izlazak iz svog doma. Uvek je potreban neko ko će da je odveze, doveze, trotoari su loši i neprikladni za invalidska kolica, nema dovoljno urađenih pristupnih rampi i oborenih bankina.

– Ljudima poput mene i sličnih meni, društvo mora da omogući lakši život koji se upravo odnosi na naš samostalni izlazak van kuće. Problem je i što ne dobijamo nekakav adekvatan banjski oporavak, nego samo mogućnost povratka u Institut u Sokobanjskoj. Od pre godinu dana sam postala član Udruženja paraplegičara i znam da su neki članovi preko udruženja ove godine imali mogućnost odlaska na opravak na more, kao i da se ta lista svake godinemenja. Verujem da će, obzirom da sam mlad član, doći vreme i za mene. Preko udruženja sam ostvarila pravo na personalnog asistenta, ali je to trajalo samo četiri meseca. Bila mi je to jako velika pomoć u raznim i brojnim kućnim poslovima, kupovini namirnica, ali i za izlazak van kuće i jedno lepo i prijateljsko druženje. Bilo bi jako dobro da se ta usluga produži, jer zaista ima višestruki značaj za invalidna lica.

Mirjana sebe u vremenu koje dolazi vidi u nastavku dalje borbe, najpre radi svoje dece i kaže da nada uvek poslednja umire.

– Svesna sam težine svoje povrede i činjenice da u toj oblasti medicina najsporije napreduje. Ali, opet se nadam da će nauka napraviti taj korak koji će i nama omogućiti da ponovo zakoračimo. Uz pomoć supruga, svakodnevno vežbam, jer nemam terapeuta. Ovo je prilično skupa bolest i sve jako puno košta, od lekova, higijenskih sredstava pa nadalje. Suprug je tokom mog boravka u Sokobanjskoj, učio i naučio od mog terapeuta određene vežbe i na taj način mi je olakšao jedan deo života. Bez vežbanja, pojavile bi se mnogobrojne kompilkacije. Pošto sam imala 22 godine radnog staža, ostvarila sam penziju u visini od 15.000 dinara i tuđu negu i pomoć u iznosu od 16.000 dinara. Bez obzira na novčana primanja, čovek jednostavno mora da se bori i da ne odustaje. Život ide dalje, mnogi kažu važno je da je živa glava i da tada uvek ima šanse. Radila sam u velikoj firmi „Dag Co“ u Rumi i svi su mi pomogli, počevši od vlasnika firme pa do mojih koleginica sa posla. Svi su bili snažna podrška i jak vetar u leđa.  Moja najveća snaga su na prvom mestu moja deca, suprug, ali i moji brojni prijatelji koji me nikada nisu napustili, niti zaboravili. Jedino još država treba malo više da obrati pažnju na nas kao na svoje ravnopravne građane i da nam stvori uslove koji će nam omogućiti da što više budemo samostalni.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti Ruma