Катица Смољановић

Majčinska borba Katice Smoljanović

Borim se i boriću se za svoje dete i dalje.Teško se kao roditelj nosim sa svim psihičkim problemima koje ima moj sin, ali uz pomoć Dnevnog centra koji pohađa, vidiljiva su velika poboljšanja u njegovom ponašanju, priča Katica

Piše: M. Ninković

Jedna od brojnih prodica koja je morale da devedesetih godina, usled ratnih dejstava, napusti svoj dom i nađe se u izbegličkoj koloni, bila je i porodica Katice Smoljanović. Ova žena napustila je Slavonsku Požegu i danas živi sama sa svojim sinom Markom (26) u Platičevu. Suprug je preminuo, a ćerka se udala i ima svoju porodicu. Marko je od prošle godine korisnik usluga Dnevnog centra za odrasle, namenjenog osobama sa mentalnim i intelektualnim smetnjama, Centra za socijalni rad Opštine Ruma. Prvi znaci koji su ukazivali na problem u Markovim psihičkom razvoju, pojavili su se u periodu kada ga je majka upisala u predškolsku ustanovu.

Марко Смољановић- Do tog perioda, Marko je bio poput sve ostale dece i ni jedna redovna lekarska kontrola nije ukazivala na bilo kakvu bolest, govori majka Katica. Kada je krenuo u vrtić, počeo je da se odvaja od druge dece, bio je zatvoren i nikako se nije uklapao u novu sredinu, govori majka Katica. Kada je upisao osnovnu školu, već u drugom razredu problemi su postajali sve izražniji. Ostala deca su počela da ga na izvestan način maltretiraju i njegova zatvorenost se povećala. U četvrtom razredu su iz škole predložili da dete odvedem na kategorizaciju i komisija je odlučila da Marko bude na posmatranju mesec dana na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Ustanovljeno je da Marko ima probleme, ali nije precizno data dijagnoza. Majka Katica je odlučila da nastavi sa lečenjem, tada 12-ogodišnjeg sina i usledilli su obilsci mnogih bolnica.

– Završio je u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „Kovin“. Za mene je to bio strašan period, na sreću završen je, jer su se tamo mahom nalazile osobe koje su bile mnogo starije od njega i sa teškim psihičkim poremećajima.

Do odlaska u Dnevni centar, jedina osoba sa kojom je komunicirao, bila je njegova majka. U kući se stalno zaključavao i nije želeo nikakav kontakt sa spoljnim svetom.

Једна од заједничких посета Завичајном музеју- Ni početak odlaženja i boravak u Dnevnom centru u Rumi, nije bio jednostavan. Marko je bio uplašen, jedno vreme sam ga ja odvodila i pratila, pokazivala mu kako da sam otputuje autobusom. Kasnije su, na moju molbu, o njemu tokom puta vodili računa vožači autobusa ili kondukteri, kada je putovao vozom. Srećom, nije trebalo da prođe mnogo vremena i primetila sam da se moj sin uklapa u novu sredinu i da ostvaruje komunikaciju sa ostalim korisnicima Dnevnog centra. Prva promena koje sam uočila, bila je Markova promena odnosa prema ličnoj higijeni. Ranije je odbijao da se kupa, brije, da vodi računa o higijeni svoga tela. U Centru je shvatio i naučio da je to čovekova normalna dnevna potreba i sada sa tim više nemamo problema. Prilagodio se svojim novim prijateljima i stekao poverenje u osobe koje rade sa njima u Dnevnom centru. Radim smenski posao, jer moramo od nečega da se izdržavamo i imamo toliko koliko imamo. Dok Marko nije postao korisnik Dnevnog centra, sa strahom sam odlazila na posao. Ostajao je u kući sam i bilo je problema. Nikada nisam znala šta ću u kući zateći i u kakvom stanju ću zeteći njega. Bilo je svega i svačega. Sada se njegovo ponašanje iz korena promenilo i ne brinem više kada odlazim na posao, a on ostane sam u kući. Vreme mu je ispunjeno, dobija domaće zadatke u Dnevnom centru i ima spisak svojih pojedinačnih obaveza, kao i onih koji se realizuju grupno. Jednostavno, svaki dan mu je ispunjen određenim isplaniranim aktivnostima koje ga okupiraju i drže njegovu pažnju.

Катица СмољановићMajka Katica, gotovo na ivici suza, govori da joj je neizmerno drago što je Centar za socijlani rad uspostavio ovu uslugu i da se nada da će ovaj Centar nastaviti sa radom.

– Ova usluga koja je uspostavljena, meni jako mnogo znači. Takvog mišljenja su i roditelji ostale dece koja su korisnici i o tome razgovaramo na našim zajedničkim sastancima. Svi su zadovoljni i svi vide velike promene kod svoje dece. Imam sve reči pohvale za Opštinu Ruma koja podržava rad ovog Centra, kao i za zaposlene u njemu. Nažalost, ima i onih roditelja koji se iz nekog stida, ili iz nekog drugog razloga, ne odlučuju da svoje dete odvedu u Centar. Ja sam svesna da je moje dete bolesno i učiniću sve da njegov život, koliko god je to moguće, bude pristojan i ispunjen. Borim se i boriću se za svoje dete i dalje.Teško se kao roditelj nosim sa svim psihičkim problemima koje ima moj sin, ali uz pomoć Dnevnog centra koji pohađa, vidiljiva su velika poboljšanja u njegovom ponašanju. Drago mi je i važno što će Dnevni centar nastaviti sa radom, jer je svim roditeljima pružio dragocenu pomoć. Ima još mnogo dece koja ne idu u boravak, a potrebna im je pomoć i pažnja, kako ne bi bili odbačeni i zapostavljeni u društvu.

 

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti Ruma