SAJT NASLOVNA

Kroz sito kuršuma…

Kada je Mikajlo Radičić, kao vojnik Kralja Petra, nakon nekoliko godina ratovanja prošao kroz istu avlijsku kapiju kroz koju je u kaljavoj i krvavoj 1914. godini pošao put Galicije, u Divošu ništa više nije bilo isto. On je bio taj koji je sve promenio

Piše: S. Lapčević

Mikajlo RadicicPozdravivši se sa najdražima i zatvorivši za sobom teška vrata avlije, trideset trogodišnji divoški paor u naponu snage, Mikajlo Radičić, krenuo je te 1914. godine tragom mnogih svojih znanih i neznanih sunarodnika u neizvesnost. Za sobom je ostavio svoj dom, porodicu, oranice i dobro znane divoške sokake, a na horizontu ka kojim je išao sudbina mu je islikala maglovite staze bez jasno vidljivog svršetka.

Kao i veliki broj austro-ugarskih Srba i Mikajlo je, još od samog početka svoje kampanje znao da kraj rata, ako i dočeka živ, neće i ne sme dočekati u plavoj kraljevskoj i carskoj uniformi. Za njega, Beč nije bio središte civilizacije i svetionik u koji treba gledati po sveku cenu, već klin o koji su okačeni svi ključevi velike tamnice naroda u kojoj je rođen i rastao sa željom da mu, kao i nabeđenoj gospodi u Budimpešti što pre vidi leđa.

Ratna uspomenaZnala je za ovu Mikajlovu želju i kraljevsko-carska policija. Javna, jer bi u kafani, kad trgne koju više o njoj na sav glas govorio, tajna, jer bi u danima kada se u kafanu nije išlo o njoj razmišljao sećajući se na dane Ticanove, revolucionarne, miletićevske. Znali su to dobro korifej u Budimpešti i Njegovo Apostolsko Veličanstvo u Beču, pa su Mikajla, skupa sa njegovim sunarodnicima poslali na Rusiju, na Istok, daleko od Srbije i prilike da poput nevoljnih carskih soldata koji su, pošto su se 1914. dočepali Cera, postali deo vojske protiv koje su na vojnu pošli.

Galicija. Hladna, ravna i krvava Galicija. Nepregledna Galicija. Tužna Galicija. Grobnica Galicija… Galicija, taj brisani ruski prostor koji se od Karpata proteže duž ukrajinske ravnice sve do Kijeva, zapamtio je i Mikaljove stope. Gusti vazduh tup udarac njegovog kuršuma, sneg je upijao rumene kapi krvi, a hladne noći provedene na straži tajnu o skorom prelasku na drugu stranu rova. Pogrešio je Car. U Galiciji možda nema Srba, ali zato ima Rusa, a to mu, barem što se Mikajla tiče, dođe jedno te isto.

A uostalom, ima tu i Srba. Puna ih je vojska ruskog Imperatora. Nevoljnika kao i on što je, koji su već uspeli da se dokopaju druge strane.

Srpska pesadija na Solunskom frontuJednoga dana, Mikajlo je nestao. Prosto tako! Kako, danas više niko ne zna. Zašto, svima je dobro poznato. U jeku borbe postao je nevidljiv za carsko oko i neuhvatljiv za Kajzerove halapljive ruke.

Da li je bio zarobljen ili je prosto pretrčao preko ukrajinskog polja, danas nema ko da kaže. Tek, prošavši kroz sito kuršuma, našao se u ruskom stroju. Ratnu 1916. godinu, Mikajlo je dočekao u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, rame uz rame sa svojim Srbima koji su podavivši plave i zelene Franjine šinjele u galicijskom blatu, utegnuti u carske ruske koporane, zablistali na dobrudžanskom suncu.

I opet… „beskrajno plavo nebo i u njemu zvezda…“ opet Srbi u ruskom rovu, u seobi, za svoju slobodu i novi život. I opet protiv Bugara. Slivnica, Bregalnica… Dobrudža. Na Dunavu, gde se rumunska zemlja odvaja od bugarske. Na koti sa koje su četiri decenije pre njega iste rumunsko-ruske trupe sa kojima se bori, krenule put Plevena u pomoć bugarskoj raji.

Car Nikolaj vrsi smotru srpskih dobrovoljaca kod ODeseIstorija na Balkanu ima krvave i čudne hodnike. Ljudi iste vere i srodnog jezika prolivaju zajedničku.

Veče je bilo u godini kada je rata bilo dosta, a buđenje sve bliže. I opet, niko ne zna kako, ali svi znaju zašto, da li brodom do Engleske, pa posle železnicom kroz kroz Francusku do grčke i Italije, ili preko ledenog Sibira, Sueca, Aleksandrije do Soluna, manje je važno.

Drčni Divošanin u makedonsku luku stigao je na vreme. Linije su postavljene, a bivši Franjin redov, raspoređen u Jugoslovensku diviziju pretrčavši u punom trku makedonska brda i kotline, kao nekoliko godina ranije Galiciju, odmor je napravio tek u hladovini šumadijske topole. U zemlji svojoj, koju je sanjao i u koju je prvi put kročio kao vojnik, oslobodilac i ujedinitelj.

Kada je kao vojnik Kralja Petra Mikajlo Radičić nakon nekoliko godina ratovanja prošao kroz istu avlijsku kapiju kroz koju je u kaljavoj i krvavoj 1914. godini pošao put Galicije, u Divošu ništa više nije bilo isto. On je bio taj koji je sve promenio. Ratujući za svoj, Mikajlo je ratovao za obraz svog sela koje je u njemu dobilo ne tužnog Kajzerovog soldata već hrabrog dobrovoljca topolskog kralja. Boreći se za oslobođenje Srbije, doneo je ujedinjenje svojoj ravnici i spasao časno ime Srema Brankovića i Štiljanovića.

Za zasluge u borbi za oslobođenje i ujedinjenje, Mikajlo je, mimo svoje volje i htenja dobio devet jutara zemlje. I eto nekadašnjeg ratnika, ponovo u paorskim haljinama, na zadatku koji je voleo više od života, na setvi i žetvi pod svojim nebom, na svojim oranicama, u slobodi za koju je bio spreman da žrtvuje sve.

GrobMikajlo Radičić umro je 1937. godine od problema na plućima. Rat je preživeo, ali njegovoj produženoj ruci nije mogao pobeći. Imao je 56. godina, ženu i ćerku Milevu. Bosu je sahranio kada joj je bilo sedamnaest. Umro je u svom Divošu nedočekavši gubitak slobode za koju je krvario od Galicije i Dobrudže, do Soluna i Beograda.

Možda i bolje… jer nije saznao da su mu je ukrali i Fruškogorje u crno zavili baš oni od kojih je 1914. morao pobeći da ih 1918. naterao da se oslobode sopstvenih zabluda.

Uspomenu na ovog div-junaka danas čuva njegov unuk Milan Radičić.

Kategorije Reportaža