Осмех на лицу

Centarfor koji ne odustaje od borbe

Jedan provod sa prijateljima, mladalačko opuštanje i atmosfera je uticala na to da se malo popije i pri povaratku, u Kuli je 2000. godine, doživeo saobraćajni udes. Srđan je u komi proveo 45 dana, najpre u bolnici u Novom Sadu, a potom je prebačen za Beograd. Kada je konačno došao svesti, saopšteno mu je da je došlo do preloma trećeg i četvrtog torokalnog pršljenja i da su mu noge od pojasa potpuno oduzete.

Piše: M. Ninković

Срђан ШакотићHumanitarna prodajna izložba slika za pomoć Srđanu Šakotiću (35) iz Kraljevaca, nekada perspektivnom fudbaleru koji je nakon saobraćajne nezgode ostao vezan za invalidska kolica, oragnizovana je nedavno u Zavičajnom muzeju Ruma. Na aukciji su bile izložene 34 slike, različitih tehnika, formata i motiva, koje su nastale tokom likovne kolonije koja se održala 17. septembra ove godine u Kraljevcima. Na otvaranju izložbe bio je prisutan i Srđan sa svojim roditeljima, kako bi se od srca zahvalio najpre umetnicima iz Srema, a potom i svima onima koji su bili spremni da mu pomognu kupovinom neke od izloženih slika. U razgovoru sa Srđanom, priča je najpre krenula od onoga što on najviše voli, a to je fudbalska igra.

– Fudbal sam zavoleo još kao dečak. Prvo sam trenirao i igrao za FK „Sloven“iz Rume, zatim sam nastupao za FK „Sloga“ iz Kraljeva, a kako sam po oceni mnogih bio talentovan i dobar napadač, centarfor, usledio je poziv FK „Hajduka“ iz Kule, koji se tada takmičio u najvišem rangu i borio se za bodove protiv Crvene Zvezde, Partizana, Vojvodine i drugih naših najkvalitetnijih klubova. Mnogi su mi predviđali vrlo uspešnu fudbalsku karijeru. Verujem da bih u fudbalu zaista i uspeo, da se nije dogodila ta tragična nezgoda.

На отварању изложбеJedan provod sa prijateljima, mladalačko opuštanje i atmosfera koja je uticala na to da se malo popije i pri povaratku, nakon što je automobilom odvezao svoju tadašnju devojku, u Kuli je 2000. godine, doživeo saobraćajni udes. Srđan je u komi proveo 45 dana, najpre u bolnici u Novom Sadu, a potom je prebačen za Beograd. Kada je konačno došao svesti, saopšteno mu je da je došlo do preloma trećeg i četvrtog torokalnog pršljenja i da su mu noge od pojasa potpuno oduzete.

– I sada teško mogu da govorim šta mi je sve nakon tog saznanja prolazilo kroz glavu…Gde ću, šta ću, kako ću….nisam znao šta da mislim i osećao sam se užasno. U toj situaciji, najveća, dragocena pomoć mi je stizala od mojih roditelja i rođenog brata Siniše. Teško, ali nekako sam prihvatio da i tako vezan za invalidska kolica, život moram da nastavim dalje. Kako je vreme prolazilo, polako su mnogi prijatelji počeli da me zaboravljaju. Tako je to…

Srđan mesečno prima oko 20.000 dinara i taj novac u najvećoj meri troši za kupovinu lekova i za odlazak na banjski rehabilitacioni oporavak.

– Milsim da bi naša država i društvo uopšte, morali da povedu mnogo više računa o nama, invalidnim licima. Mi ne tražimo nikakvu milostinju. Život je danas skup, a mi nismo u situaciji da možemo da zaradimo novac. Svako od nas invalida bio bi najsrećniji da mu se nikada ovo nije dogodilo, da su sva ta ortopedska pomagala i invalidska kolica, samo jedan ružan san. Bio sam zdrav, mlad, planirao sam sportsku karijeru, brak, želeo sam da osnujem porodicu i imam svoju decu….ništa od toga.

Осмех на лицуIpak, Srđan ističe da se nikada u životu ne zna šta donosi dan, a šta nosi noć. Uz fudbal je završio srednju školu, smer cvećar-vrtlar, ali nikada do sada nije bio zaposlen, nije učestvovao u javnim radovima i nikada do sada ni jedan poziv nije dobio.

– Ima poslova koje bih voleo i mogao da radim, bez obzira na moj invaliditet, ali ni jedna šansa se do sada nije ukazala i o meni i dalje brinu moji roditelji. Mnogi mi znači ova akcija slikara, koji su i pre dve godine takođe organizovalu prodajnu izložbu svojih slika kako bi mi pomogli. Njihova pažnja i saznanje da vas nisu baš svi zaboravili, važnija mi je i od novca koji će se prikupiti. Hvala im na toj ljudskoj pažnji koja je tako mnogo potrebna svim invalidnim osobama, pa tako i meni. Puno mi to znači.

Na kraju razgovora Srđan kaže da se ne predaje i da on veruje u to da će uspeti da se rehabilituje, oporavi.

– Ja sam sebi, svakoga dana govorim da šansa postoji i da ću ustati iz ovih kolica. Najbitnije je da čovek veruje i da ne odustaje. Optimista sam i ne dopuštam da me svladaju turobne i crne misli. I u sportu sam davao na terenu sve od sebe da moja ekipa pobedi, da dam gol, da se radujem trijumfu. Moja borba i dalje traje i nema predaje.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti Ruma