Snaga

Vojo Tomić – Vaja, čovek zvani „Buldožer“

Nema srljanja! Prije zore svanut’ ne mere. Nema onoga što se ne mere uradit’ samo treba vremena i volje. Kada nemaš volje za posao, moj gospodine, ne radi. Nema jurnjave, psovanja i nateravanja. Samo polako i sa dosta strpljenja. Ne radi se da radiš srljovito. Snagu treba rasporediti dobro, a ne da se sada umoriš, pa sutra ništa

Tekst i foto: S. Lapčević

CovekSilazi niz padinu u čiji je usek tu, odmah na počektu Prnjavora bešenovskog smeštena vikendica Steve Dukića. Gadno je to vreme došlo kada od sela ostanu samo vikendaši i bogati stranci kojima razjapljeni novčanici plaćaju užitak u onome što i mi, proleteri ovdašnji znamo da valja.

Podbočen nekakvom motkom nevešto pretvorenom u od sitne figure tek nešto manji starački štap, odeven u prljave čakšire i poderani džemper čiju boju, sakrivenu naslagama prašine samo još Bog može da odgonetne, pa pokriven nekakvim plavim kačketom kao kakvim turobnim oblakom, razlog mog dolaska u Pranjvor lagano se spušta niz fruškogorsku kosinu. Korak lagan i sitan, kao kod najvećih majstora kola, oslonac stabilan poput onog izjednačenog dinara, rešen da se sa visina sigurno spusti u podnožje. A posle – šta Bog da!

Tomić Vojo! – uzvikuje u dva koraka do mene. Pruža ruku i steže čvrsto. A znaju me kao Vaju. Tako i stavi ako nešto budeš pisao o meni. Pod Vojom me niko neće prepoznati. A zovu me još i „Buldožer“! Ja sam ti izvadio više stabala po ovim šumama nego iko drugi! Šišam, brijem, ulepšavam gde je ružno, krčim, teram ježeve, sve što treba, moj gospodine i prijatelju.

Dok sam ja lagano iz torbe izvlačio diktafon i aparat, Vaja je, zavaljen u napuklu plasičnu stolicu čvrsto stegao prohladnu flašu piva. Za oko mi zapadoše njegove šake, nesrazmerno veće u odnosu na ostatak figure. Takve sam poslednji put video kod svog dede, a i on je bio neka vrsta buldožera. Uostalom, snaga buldožera i jeste u njegovim kašikama…

Za platu – nadimak!

Do penzije, Vaja je radio u „Mitrosu“. Kako i šta nisam se trudio da saznam. To mi je otkrila penzija od 13.000 dinara. Radeći teške fizičke poslove, postao je poznat na svim stranama pa i danas u redu stoje da zakažu kod sićuravog osamdesetogodišnjaka koji u poslovima koje radi ne vidi muku i nezgodu, već izazov više. Krčio je tamo gde niko nije mogao i hteo: u Laćarku, Ležimiru, Divošu, Čalmi, Prnjavoru, Radincima, Obrenovcu… sve do Stejanovaca gde je i zaradio svoj nadimak.

Deda VLaja- Subota je bila, kući sedim i spremam se da sutra idem na pecanje u Manđelos. Majstori došli, dvojica njih iz Stejanovaca. Umro je jedan taj majstor, Braca, i to mlad… a šta ćeš… Kaže taj Braca meni: „E Vajo, ja došao po tebe imamo posao.“ Opet, ja uvek imam posla, kažem de ti meni kaži koliki je posao, ne volim ja da započinjem sto stvari u isto vreme. Jedna po jedna. Kaže ne zna tačno. Reko kako ne znaš, pa šta je u pitanju. Kaže panj da se vadi. Gde je pitam ja. Saznam da je u dvorištu, da ima lufta da se zemlja razbaca i da je još sirov pošto je godinu dana ranije isečen. Šta da radim… ne treba mi još posla, nedeljom nikako, al’ vidim da je gadno, da je došlo do kraja. Mora se pomoći, pa i prihvatim. Žena donese rakiju i kada smo slistili litraču, kaže onaj drugi da je posao momački, da je stablo u prečniku okrugla stotka i da su probali bagerom da ga izvale pa ništa. Reko, ko vam je naložio da do mene dođete?! Ja star već, ono ni bager nije mogao, a ja ću. Vele oni da su čuli tamo od nekih komšija da to samo ja mogu uraditi.

Dignem se u nedelju i mesto pribora za pecanje, spakujem alat i hajde sam na ledine, u Stejanovce. Protumaram po selu i nađem kuću. Ja došao, a gazda u Ležimiru! Kaže mi gazdarica more li rakija? Reko more! Kafa? More i to! Popijem dve i odem da vidim panj. Kad sam ja došao vidim da je prečnik 120, a ne 100 kako su mi rekli! Gledam ja tako, savijem se, zagledam, ćirim kao slepo kuče, vidim žile debele kao sam što sam! Sad, šta je tu je, nazad se nema. Krenem da kopam. Tuci, tuci, tuci… sve dok nisam napravio rupu dovoljno duboku da u nju komotno možeš leći. Svog ga potkopam. Morao sam tako da u slučaju vuče traktorom vidiš gde je žila. Dva ipo metra od panja sam ja raskopao.

Tek posle nekog vremena eto ga majstor. Sav veseo viče „Vajo, hoće li to?!“ Smejem se ja, reko da si roštilj pekao ne bi me zvao. A ne mogu kas’ti… pita on šta treba, ja mu kažem. Radimo mi, kad eto ti oko jedan sat komšija, kaže da pomogne majstoru Braci. Valjda je do tada radio komšinicu… ko zna! A neka je, ko ima vremena neka i radi.

I mi udri i udri i dalje i sastavili se. Kad smo se spojili, navalili da „Fergusonom“ čupaju. A ne možeš ubediti da ne ide, posekli tanje, a ostavili deblje žile. Viču oni pusti ti nama. Reko: dobro. Vuku oni, a ništa, kao da nismo bili tu. Kada su konačno odustali, ja krenem tragom i vidim da su žile još sirove, pune vode. Isečem ja ostale žile i kažem da kače sada sajlu na kontra stranu. Krenu oni i pokidaju panj na tri dela. Tako smo trećinu po trećinu izvlačili dok na kraju nismo sve povukli i isterali ga iz zemlje.

Krenuo gazda da me ljubi, kaže komšiji: ovaj jači od buldožera! I tako mi, moj prijatelju i gospodine, za platu dali i nadimak.

Peške do brda, biciklom niz brdo

Uz brdno niz brdoNa posao, Vaja ide sam. Biciklom ili peške. Najčešće kombinovano. Uz brdo peške, niz brdo biciklom. Od kuće kreće u sedam i petnaest i to uvek po istom satu. Da na posao dođe i da se radu prepusti, ne smeta mu ni voda u nogama, pa čak ni to što ne vidi.

– Prva mi je muka brdo, ali se popnem. Druga rezanje, jer nekada i po šest puta moram da zamahnem, da nađem granu, ali posle bude sve dobro. Imam neku vodu u nogama i svašta, pa teško i idem. Žlezda me neka muči u nozi. Kažu treba seći tu nešto… Naj mi je gore što ja na levoj nozi radim, a to je baš tu. Onda mi i u Beograd kazali da idem za oči. A i to, zakaži pa čekaj. Sve mi se čini da će to crna zemlja izvući brže i bolje, da neću ni osetiti. Samo da legnem, da se narani i sirotinje, dosta su samo bogati umirali!

Da bi bio buldožer, prijatelju moj i gospodine, treba mnogo volje za posao i strpljenja i vremena. Nema srljanja! Prije zore svanut’ ne mere. Nema onoga što se ne mere uradit’ samo treba vremena i volje. Kada nemaš volje za posao, moj gospodine, ne radi. Nema jurnjave, psovanja i nateravanja. Samo polako i sa dosta strpljenja. Ne radi se da radiš srljovito. Snagu treba rasporediti dobro, a ne da se sada umoriš, pa sutra ništa.

Koja je cena radnog sata, deda Vaja čuva za sebe i svoje mušterije. Ume da popusti, ume da zategne, a ume i badava da odradi, onako sembersko-sremački, iz inata ili kada vidi da je posla malo i da gazda nema novca.

U rastinju- Ne možeš trošiti što nisi zaradio, ne možeš ni badava raditi. A mogu i da pomognem. Bio sam ja tu kod Miće na vikendici četrdeset dana, krčio gužvu. A bila je kao jež j..eš joj i bodlju! Velika parcela, a zapustano na’pako! Ne more to tako, moj gospodine i prijatelju… obrijaš se jednom, pa pustiš. Ako hoćeš da imaš glatko, mora se stalno kresati. Priroda radi svoje i moraš blagovremeno uštrojiti što ne valja. Zemlja je puna semena ima ovde i šipka, klena, gloga, ‘rasta i ono svoje radi! Mora se to brijanje ponavljati stalno dok se ne raščisti, a i tada se mora održavati. Kakav si kad se sadam dana ne brijaš? Ako potrajem i ako ne turim alat u šuške, eto mene na proleće da ponovo potkrešem gde treba!

Zimi na remont

Zimi, bešenovački buldožer ne radi. Kaže, to mogu oni što im je karburator dobar. Vlajin nije, pa hladne dane koristi za podmazivanje kuvanim vinom i toplom rakijom, koliko da motor bude spreman za proleće.

– Dok je goriva, biće i buldožera. Zna se, ako vam treba dobra mašina, morate dobro i da je podmazujete. Što se mene tiče, Najbolje je šljivovo gorivo. Grožđano je dobro isto, a ni ječmenovo nije loše. Sem poslednjeg koje je iz uvoza, drugo je moje sve. Šljivovog imam najviše, ono je najbolje i najsigurnije. Svaki dan ja ti, moj gospodine i prijatelju popijem po pola litre i nikada nisam pijan! Dobru kilometražu napravim i sve to prođe gdi treba. Ako hoćeš da piješ, idi u kavanu i pij! Ako si došao da radiš, onda ćuti i radi, mani kavanu i piće. Moraš imati svesnost kad radiš, da sve ide kako treba i mora. Gorivo treba, ali ne previše. Lane sam pekao do 230 litara, pa žurio da popijem da se ne ukvari ni ona ni buldožer. Sad, moje je vreme tu, pa ću videti. Za dogodinu će je već biti manje. Taman toliko će i trebati

Kategorije Reportaža