Osobe koje učestvuju u radionicama su svih uzrasta, od tri godine pa do onih koji imaju više od navršenih tridest godina života. Sam proces rada je, po rečima Ljiljane Vojvodić, takav da izaziva jednu veliku radost kod svih
Piše: M. Ninković
Početkom oktobra ove godine obeleženo je 50 godina od osnivanja društava za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama. Na ovoj svečanosti u Novom Sadu, među 30-ak udruženja iz cele Vojvodine, bili su prisutni i članovi Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama opštine Ruma. Volonterka ovog udruženja, akademska vajarka Ljiljana Vojvodić, kaže da je tom prilikom hol zgrade Radio-televizije Vojvodine, u kojoj se skup održao, postao pravi mali galerijski prostor.
– Sva udruženja su donela sa sobom ono što nastaje kao rezultat njihovog kretaivnog radioničarskog rada. Bila je to jedna velika i lepa izložba kroz koju se moglo sagledati čime se sva ta udruženja bave. Od svih udruženja, samo tri u svom radu stvaraju predmete od keramike. Pošto mi u našem udruženju u Rumi imamo grnčarsku radionicu, poneli smo i izložili posude, magnete, figure. Izložili smo takođe i jako dobre asemblaže. Reč je o kolažu od keramike, gde je svako dete koje je učestvovalo u radu radionice, napravilo trag u pločici i oformilo neki oblik. Oni koji nisu želeli da stvaraju tako slobodno, mogli su da koriste modlice za kolačiće. Sve te njihove nastale radove smo razvrstali, a zatim izmešali i dali deci zadatak da ih oboje. Shvatili smo da je najbolje da tu zajedničku energiju i zajednički rad, tokom koga svako individualno radi i ima mogućnost slobode, a opet svi stvaramo zajedno, na istom mestu i u istom prostoru, iskoristimo tako što ćemo sve te naše male radove ujediniti i napraviti kompoziciju za taj asemblaž. Svi nastali radovi su postavljeni ujedinjeni na velike panoe u formi slike, govori Ljiljana Vojvodić.
Ljiljana je preko deset godina volonter i radioničar u Društvu za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Rumi. Ono što ju je privuklo da se u rad i aktivnosti ovog društva uključi, bila je njena potreba da se bori protiv marginalizacije ljudi u društvu.
– Njihova pozicija u društvu je kod mene izazvala osećanje da im je potrebna pomoć. Poželela sam da budem uz njih, da im se nađem i pričinim im nekakvu radost. Shvatila sam da je moguće ujediniti njihove specifične sposobnosti i njihov razvoj uklopiti kroz jednu kreativnu energiju, koja daje svoje rezultate. Svako dete voli da nešto napravi i da vidi to što je napravilo. Insistirala sam na ujedinjenju tih energija i svako ko dođe u radionicu najpre je morao da ostavi svoj stisak u glini. Kada taj glineni stisak ispečemo, postavimo ga i poređamo uz sve prethodne da bude kraj njih. Svi naši radovi su likovni, odnosno vidljivi i preko njih svako može da rekonstruiše taj naš rad i našu individualnu i zajedničku energiju koju smo uložili.
Osobe koje učestvuju u radionicama su svih uzrasta, od tri godine pa do onih koji imaju više od navršenih tridest godina života. Sam proces rada je, po rečima Ljiljane Vojvodić, takav da izaziva jednu veliku radost kod svih.
– Oni uživaju u stvaranju, u bojama, nastajanju nekog predmeta koji su stvorili svojim rukama. Nije bitan sam rezultat u jednom likovnom smislu, koliko je važan sam taj stvaralački proces. Kroz taj proces mi negde usmeravamo njihov psihički život i oplemenjujemo ga. Omogućujemo da se oseti jedna životna radost, radost zajedničkog stvaranja. Važna je i veoma lepa saradnja koja postoji i sa Zavičajnim muzejom Ruma, gde deca na poziv kustosa Muzjea, odlaze i gledaju za njih razumljive i zanimljive izložbe, a isto tako učestvuju i u radu nekih radionica koje ova ustanova organizuje. To je još jedan način da se ostvari njihovo druženje, komunikacija sa različitim uzrastima i sa različitim ljudima.
Ljiljana Vojvodić će sa svojim volonterskim radom nastaviti i dalje. Priznaje da joj je najveće priznanje, osećaj da je sva ta deca vole, baš kao i ona njih. Postali su za sve ove godine jedna mala-velika porodica koja uživa i raduje se kreativnom činu stvaranja u kome ima tako mnogo iskrene ljubavi i topline.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
