Трекинг лига, Сокобања

Priroda u srcu, oblaci u pogledu

Jelena Radosavljević za sebe kaže da je hedonista i da joj je uvek važnije da tokom savlađivanja neke staze, da doživi prirodu i prostor kojim se kreće i koji je okružuje, da načini neku lepu fotografiju i da uživa, nego da sve podredi postizanju što boljeg rezultata

Piše: M. Ninković

Лепота природеKao što svaka staza nekuda vodi i ukazuje na neku drugu stazu ili put koji se otvara, tako i čovek svojim kretanjem dobija mogućnost da se menja, saznaje, susreće i upoznaje druge ljude i otkriva sebe samog. Odrastajući na selu u neposrednom okruženju prirode, odlazeći sa roditeljima u šumu, na proplanke, u berbu pečuraka Jelena Radosavljević iz Sremske Mitrovice, već je u detinjstvu upila u sebe sav taj ambijent, boje, mirise i zvukove prirode, pa je i poziv koji je mnogo kasnije usledio od jedne koleginice da počne da se bavi planinarenjem, bio toliko slučajan da je morao da se dogodi. Jelena je od 2009. godine član Planinarskog kluba „Borkovac“ iz Rume, koje će ove godine obeležiti značajan jubilej, 90 godina organizovanog planinarstva u Rumi i 20 godina od obnavljanja Planinarskog kluba „Borkovac“. U Jeleninom slučaju maksima „U zdravom telu, zdrav duh“, suštinski tako i zvuči. Uprkos brojnih profesionalnih obaveza, dežurstava koja ima kao Viša medicinska sestra u Službi za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladine u Domu zdravlja u Sremskoj Mitrovici, stiže da učestvuje u velikom broju akcija koje organizuje njen klub u Rumi. Uspela je i da trkom na Deliblatskoj peščari, kojom je završen ovogodišnji ciklus takmičenja Vojvođanske treking lige, osvoji prvo mesto u generalnom plasmanu u ženskoj konkurenciji, dok je istovremeno Planinarski klub „Borkovac“, u konkurenciji 68 planinarskih, atletskih i drugih klubova registrovanih u ovom takmičenju, u konačnom generalnom plasmanu osvojio drugo mesto.

Krenula od Cera

– Moja prva planinarska akcija bio je odlazak na Cer i sećam se kako sam kukala i mislila da više nikada neću poželeti da se time bavim, kroz smeh se priseća Jelena. Platila sam tada samo danak neiskustvu, ali sam se nakon toga za svaku narednu akciju prijavljivala među prvima i imala sam grižu savesti kada zbog nekog razloga nisam bila u mogućnosti da idem. Već na prvoj akciji sam osetila jednu jako pozitivnu atmosferu, upoznala dosta dobrih ljudi iz Sremske Mitrovice i Rume i prosto je sve to tako krenulo i potreba za planinarenjem i druženjem u prirodi rasla je sve snažnija i jača.

Освајање ДурмитораKada je upoznala i Milana Mirkovića iz Rume, koji je u klubu zadužen za treking ligu, od prošle godine je, pored planinarenja, započela da se bavi i trekingom. Jelena govori za sebe da je hedonista i da joj je uvek važnije da tokom savlađivanja neke staze, da doživi prirodu i prostor kojim se kreće i koji je okružuje, da načini neku lepu fotografiju i da uživa, nego da sve podredi postizanju što boljeg rezultata.

– Tako sam i rekla Milanu koji je naš kapiten i čijem sam se pozivu odazvala. Prvi treking na kome sam učestvovala, dogodio se prošle godine u Sokobanji. Bila je to staza dužine nešto preko 20 kilometara. Iako smo tokom takmičenja svi neki rivali, svako je tu spreman da vam pomogne ako posustanete, da vam pruži ruku, ponudi čokoladicom ako vam je pala energija i nikome nije cilj da pošto-poto pobedi druge. To je meni otvorilo neke nove vidike i shvatila sam da mi se sve to jako sviđa. Svakog sledećeg puta sam bila sve bolja i bolja i sa male staze sam prešla na srednju (do 30 kilometara), a krajem sezone sam bila na velikoj stazi (do 40 kilometara).

Na velikoj stazi

Ove godine održano je devet kola Vojvođanske treking lige, Novogodišnji maraton Šid, Vršačka transverzala, Vršačke planine, Memorijal Mihajlo Kampoš, Subotička peščara, Kup Fruške gore, Popovica, Susret planinara, Carska bara, Simonovićevi dani, Gornje Podunavlje, Dunavske čarolije, Čortanovci, Bukovački maraton, Fruška gora, Maraton Vid Novaković i Deliblatska peščara. Jelena je na Grzi, izletištu blizu Paraćina gde se tradicionalano održava poslednje kolo Treking lige Srbije, prvi put prošle godine učestvovala na velikoj stazi i osvojila bronzanu medalju.

Са медаљом- To je za mene bio jako veliki uspeh, jer prosto sam sama pomerala svoje granice. Svideo mi se taj osećaj da ja toliko mogu da pređem i već od januara ove godine, odmah sam krenula na veliku stazu u takmičenju Vojvođanske treking lige. Ukupno sam na 8 kola ove lige pregazila 303,2 kilometra, a ukupno sa Treking ligom Srbije, iza mene su ostala 503,2 kilometra. Za savlađivanje poslednje staze Vojvođanskog trekinga, na Deliblatskoj peščari, bilo mi je potrebno 6 sati i 45 minuta i bila sam treća žena na stazi, ali sam u ukupnom plasmanu zauzela prvo mesto. Deliblatska peščara jeste ravna, ali je jako nezgodna i hodati i trčati po pesku nije jednostavna stvar. Treking podrazumeva da se staza pređe ili pešačenjem ili trčanjem. U zavisnosti od terena, od toga kako se osećam, polovinu staze pretrčim, polovinu prepešačim. Većina od nas obično noć pred trku ne spava, dolazimo umorni, ali dolazimo srcem. Svi imamo jedan brz ritam života i bukvalno odvajamo samo taj jedan dan za neke dalje deonice. Ima ljudi koji prođu pola Srbije kako bi stigli na takmičenje i dođu dan ranije, odmore se. Ja za to nemam vremena, jer moram da uklopim i posao u zdravstvu, vikend dežurstva,  porodicu, prijatelje…

Iz finansijskih i poslovnih razloga, Jelena nije bila u prilici da odlazi na neke ekspedicije put poznatih velikih vrhova, ali nije propuštala akcije koje je organizovao njen Planinarski klub iz Rume.

– Većinom su to bili vrhovi po Srbiji. Osvojila sam Midžor, najviši vrh u našoj zemlji, ali sam planinarila i u Rumuniji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. U mojoj sobi na vratima ima zalepljenu geografsku kartu Srbije i ona je crvenom olovkom bukvalno išarana, jer sam tako obeležavala sva mesta na kojima smo bili. Nemam poput Milana tačnu evidenciju vrhova na kojima smo bili i koje smo osvojili, jer nekako više slažem sve te lepe uspomene, fotografije sa naših akcija. Više od pola vikenda u godini sam sa klubom negde u planini. Ne vodim statistiku nego gledam da što više budem slobodna kako bih mogla da uživam u prirodi i to me potpuno ispunjava.

Kao velika porodica

Трекинг лига, СокобањаOno što je takođe raduje, jeste činjenica da svake godine ima sve više novih ljudi koji žele da planinare i budu deo njihovog društva. Jelena ističe veliku ulogu koju u tome imaju i mediji, odnosno mnoge društvene mreže.

– Neki nas pronađu na internetu, drugi preko fejsbuka, a ja inače svakoga dana o tome govorim mojim kolegama i prijateljima (smeh). Kada sam počela da planinarim, uglavnom su u klubu bili ljudi od 40 do 50 godina života. Sada se ta granica pomera na niže i trenutno imamo dosta članova koji imaju 30-40 godina. Oni su prilično aktivni i naš klub „Borkovac“ uvek za akciju ima minimum jedan pun autobus planinara, a bilo je termina kada smo odlazili i sa tri puna autobusa. U poređenju sa nekim drugim društvima u Srbiji i Vojvodini, klub „Borkovac“ je prilično jak i dobro organizovan. Imamo članove koji su aktivni i individualno i penju velike vrhove i ostvaruju značajne rezultate. Kada ste član jednog planinarskog kluba, automatski ste član Planinarskog saveza Srbije i imate pravo da idete na akcije sa bilo koji drugim klubom. Većina Mitrovčana, baš kao i ja, koji smo članovi Planinarskog kluba „Borkovac“ u Rumi, postali smo sa svima jedna velika porodica i osećam se zbog toga srećno i jako zadovoljno. Za sve ove godine, nikada među nama nije bilo kukanja, svađe, podela i uvek se govori o nekim pozitivnim i lepim stvarima, ističe Jelena.

I eto prave terapije kojom se čovek može rehabilovati od ove ni malo vesele svakodnevnice. Staze i putevi uvek ljude spajaju i nagone čoveka da se stalno kreće i da u tome uživa. Ovaj tekst najbolje završavaju reči koje je Jelena objavila na svojoj fejsbuk stranici.

– Jeste, prva sam. Pobedila sam. Pobeđujem svaki dan. Ne druge. Sebe, dragi moji. Svaki dan je nova prilika da budemo bolji. Ne dobija se uvek medalja, ali osećaj je isti. Šta je 300 kilometara Vojvodine spram osmeha, zagrljaja, poljubaca dragih osoba? Ponosna na sve koji su uz mene, jedni bez drugih ne bi uspeli! Živeli i vazda srećni bili!

Srećno Jelena i neka se još mnogo staza, vrhova i oblaka, dugo oslikavaju u tvom oku dok nadahnuta prirodom, planinom, sakupljaš u sebe svu tu lepotu zbog koje na tvom licu titra i poigrava iskren osmeh.

 

Kategorije Reportaža