Супруга Олгица, највећа подршка

Priča kvadriplegičara Živote Jeremića

Naša pomagala nisu ni malo jeftina. Elektromotorna kolica sam dobio od socijalnog na pet godina i tu je država korektna. Problem je kod drugih pomagala, kao što su jednokratni lubrifikovani kateteri. Dobijamo samo dva dnevno, a kako oni služe za urinarno pražnjene, to je jako malo, jer vas ograničava da biološku potrebu za uriniranjem vršite u toku dana samo dva puta. To je prosto nemoguće.

Piše: M. Ninković

Живота ЈеремићSaobraćajna nesreća, udar, potom tišina. Za samo nekoliko sekundi život se potpuno preokrenuo. Čovek pun energije i snage, Života Jeremić (58) iz Rume, ostao je nepokretan. Lekari u bolnici su mu saopštili da ima prekid kičmenog stuba od tri santimetra, zbog čega će zauvek biti vezan za invalidska kolica.

– Dijagnoza nakon udesa koji se dogodio 2004. godine, bila je kvadriplegija. Saznanje da ću ostati prikovan za kolica izazvala je šok kod mene i prošao sam jedan težak period koji je trajao godinu dana. Mnogo toga je prolazilo kroz glavu i bila je to teška borba koju sam vodio sa sobom. Pitanje je kako bih sve izdržao da nije bilo pomoći i podrške porodice. Moja supruga Olgica je tih godinu dana, koliko sam proveo u bolnici, dolazila i obilazila me svakoga dana, kao i moja ćerka. Nije bilo lako, ali sam zahvaljujući porodici uspeo sve da prevaziđem, govori Života, bolno se prisećajući tog najgoreg i najtežeg perioda svog života.

I danas mu je kaže strašno kada seti mladih ljudi sa kojima je proveo vreme u bolnici, koji su takođe dožveli nesreću i postali invalidi zbog pada sa motora ili nepromišljenog skoka u vodu i njihovu tragediju doživljava teže nego svoju.

Море увек прија- Danas ja živim i funkcionišem kao i svi ostali ljudi, jedino što umesto nogu imam elektromotorna kolica. U mom društvenom životu se nije mnogo toga izmenilo. Održavam kontakt sa rodbinom, družim se sa starim prijateljima koji dolaze u moju kuću, a sa suprugom koja me vozi, posećujemo i mi njih.

Udruženje paraplegičara Srema-Ruma, okuplja oko 30-ak članova paraplegičara i kvadriplegičara, među kojima je i Jeremić. Problem je što udružnje na raspolaganju ima samo jedno sanitetsko vozilo, koje je uvek nekome potrebno, ali Života kaže da se dogovaraju međusobno i izlaze jedni drugima u susret.

– Pored teških psihičkih kriza, u koje zapadnu osobe koje dožive ovako teške povrede, nije zanemarljiv ni onaj finansijski momenat. Pomoć mi je stizala i od strane mojih, ali i od strane supruzinih roditelja. Išao sam i na operaciju matičnih ćelija, što mi je pomoglo kod pokreta ruku. Ostvario sam penziju, korisnik sam tuđe nege i pomoći, imam svojih prihoda i ne žalim se. Krivo mi je što dosta ljudi koji su u lošijoj materijalnoj situaciji od moje, prosto nisu upućeni i ne znaju kako i na koji način da ostvare svoje pravo na pomoć. Mnogi tako dobiju informaciju od šalterskih sklužbenika koju primaju zdravo za gotovo, iako ta informacija zna da ne bude i netačna. Zato je jako važno da ovakve osobe prate Pravilnik o načinu ostvarivanja prava invalidnih lica, što ja činim i budu upućeni u sve njegove izmene. Naša pomagala nisu ni malo jeftina. Elektromotorna kolica sam dobio od socijalnog na pet godina i tu je država korektna. Problem je kod drugih pomagala, kao što su jednokratni lubrifikovani kateteri. Dobijamo samo dva dnevno, a kako oni služe za urinarno pražnjene, to je jako malo, jer vas ograničava da biološku potrebu za uriniranjem vršite u toku dana samo dva puta. To je prosto nemoguće. Ne mogu da kažem da država ne vodi računa o nama, ali mi se čini da oni koji donose ove pravilnike, nisu baš detaljno upućeni u naše probleme, smatra Života.

Супруга Олгица, највећа подршкаDešava se da pojedine invalidne osobe dobijaju pelene iako im one uopšte nisu potrebne, pa su zbog toga primorani da ih menjaju u apotekama. Kada ima dobre volje od strane apotekara, uspeju da izvrše zamenu za stvari koje su im neophodne, kao što je urinarni kateter. Problem na koji takođe nalilaze je i taj što ukoliko poseduju mehanička kolica, gube pravo na toaletna kolica koja su savim druge namene i služe najpre za kupanje i održavanje lične higijene. Ovi i mnogi drugi problemi, moraju se sistemski rešiti i potrebno je učiniti sav napor kako bi se ovim ljudima omogućilo da uprkos svojoj nevolji i nesreći, žive život ravnopravno sa svim ostalim građanima.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti Ruma