Са једним од бројних трофеја БК Далматинац

Ponosni Dalmatinac sa Sremom u srcu

Odlazim stalno u svoj rodni kraj, imam tamo svoju roditeljsku kuću, a brat i sestra mi žive u Hrvatskoj. Ni sam više ne znam šta sam, Dalmatinac ili Sremac. Ponosan sam što sam iz Dalmacije, a srećan sam što sam u Sremu. Srem je jedna jako velika barka koja je bila spas za mnoge

Piše: M. Ninković

Раде Кљајић у свом ресторануNaslov jedne od pesama panonskog mornara Đorđa Balaševića, „Život je more“, mogao bi da lako da se udene kao bedž na reveru Radeta Kljajića iz Rume. Kao 15-ogodišnji mladić napustio je rodnu Dalmaciju i obreo se u srcu Srema i tu među žitnim i kukuruznim poljima, gde se nekada talasalo more, nošen nekim dobrim vetrom pronašao je svoju sigurnu i mirnu luku, ljubav, porodicu i dom. Rođen je, kako voli da kaže u najlepšem selu u celoj Dalmaciji, u selu Žegari, opština Obrovac. Nakon završene osnovne škole, njegov otac je želeo da Rade postane sveštenik, iako je u to vreme crkva bila potpuno na marginama društvenog i javnog života. Rade je uspeo da ubedi roditelje da su njegova interesovanja potpuno drugačija i da ga zanimaju tehničke nauke. Otac se složio i predložio sinu da upiše školu kojom će moći da stekne zvanje mašinskog tehničara, koje se tada cenilo i vrednovalo. Izbor je pao na rumsku srednju Tehničku školu, a da iz Dalmacije krene na dalje školovanje baš u Srem, prevagnulo je to što su u Rumi živeli njegovi tetka i teča.

– Bilo je to moje prvo putovanje u životu. Nikada do tada, osim do Obrovca ili Knina, nisam nigde putovao, čak ni na đačke ekskurzije nisam išao. Bio sam dete sa sela i sve je to za mene bio veliki izazov, jer me je čekala nova sredina, novi ljudi. Prvi put sam video voz i seo u njega, pozdravio se sa roditeljima i krenuo na put, ne sanjajući naravno da te 1965. godine odlazim za Rumu u kojoj ću zauvek ostati. Prilagođavanje nije bilo baš lako, jer sve je za mene bilo nepoznato i drugačije.

Rade se lagano uklapao u novu sredinu i sada se uz osmeh priseća raznih anegdota i dogodovština. Već na prvom času u Tehničkoj školi, odmah je dobio opomenu od profesora Nikole Grujića „Markusa“, da će „leteti kroz prozor“ sa sprata iz učionice, ukoliko nastavi da na času zeva, a da pri tom ne stavi ruku na usta. Smetao mu je teški miris koji se širio iz pravca fabrike za proizvodnju guma, koja je bila smeštena u blizini kuće njegovih rođaka kod kojih je stanovao. Pružao je pogled prema Fruškoj gori, tražio brda i planine svoga zavičaja, zbunjen u početku tom nepreglednom ravnicom i širinom Srema. Vremenom se navikao na sve, upoznao je grad i više mu se nije događalo da zaluta kao što je to bilo jednom prilikom kada je pri povratku iz škole, otišao na potpuno suprotan kraj grada.

Uniforma

На дедовиниTokom školovanja počeo je da trenira džudo i uz Dušana Stojanca, bio je jedan od osnivača rumskog Džudo kluba „Sloven“, a nešto kasnije i kuglanje je postalo sport koje je Radeta privuklo. Nakon završene srednje škole, zaposlio se u fabrici „27. Oktobar“ u Rumi. Odlazi na odsluženje vojnog roka, a gde nego na more, Pula, Šibenik, Tivat i služi na remorkeru PR -39. Ističe da bi voleo, ukoliko tekst pročita neko od njegovih drugova iz vojske, da obavezno dođe u Rumu i bude njegov gost. Po povratku iz vojske, zatekla ga je vest da je fabrika u problemu i da se nalazi na spisku onih radnika koji će ostati bez posla. Potišten i zabrinut, sa oporim ukusom neuspeha, razmišljao je kako će na sve reagovati njegovi roditelji i kako će reagovati ljudi ukoliko se vrati  u svoje rodno selo. Ali, život je imao plan da Rade Kljajić bude uspešan. Istoga dana kada je izišao iz fabrike, sreo je prijatelja iz svoje fabrike, Miloša Ljubinkovića, koji je počeo da radi u policiji i koji mu je tada rekao da za takvim mladićima kao što je Rade, zdravim, snažnim, koji se bave sportom, imaju potrebe u policijskoj službi.

– Uvek sam voleo uniformu i već sutradan sam se javio i nakon potrebnih provera sam za 10-tak dana  dobio posao. Kasnije tokom moje službe u policiji, pojavila se potreba za vodičima službenih pasa, ovčara-tragača. Kako sam ja uvek voleo izazove, prijavio sam se sa željom da iskusim nešto novo. Završio sam potrebnu školu i obuku i položio sam ispite sa vrlo dobrim uspehom. Imao sam uspeha na ovom poslu, jer sam mnoga krivična dela razotkrio i mnogo toga pronašao na teritoriji sremskog okruga, zajedno sa mojim psom Lambijem, kojeg se uvek sa ljubavlju sećam. O nama dvojici i našim rezultatima tokom tih pet godina koliko sam obavljao ovaj posao, pisale su tada razne novine. Lambi je bio najbolji pas u celoj klasi sa teritorije čitave Jugoslavije. Ostala je i jedna interesantna priča za Lambija. Jednom prilikom su konobari u restoranu Borkovac, želeli da provere kolika je stvarna sposobnost ovog psa. Ponudili su opkladu i Lambi je trebao da u jednom širem krugu Borkovačke šume, pronađe minimum 12 od 15 predmeta koje su oni odlučili da sakriju. Pronašaao je Lambi 14 predmeta, a i taj jedan je nekako promakao više meni negu psu i konobari su zapamtili tu večeru koju su na opkladi izgubili. Bio sam mlad i jak, mogao dobro da pojedem baš kao i moj Lambi, u šta su se konobari itekako uverili (smeh).

На Сајму спорта са министром Вањом УдовичићемRade ističe da je bio dobar policajac i da je za 34 godine službe, samo dva puta bio primoran da upotrebi fizičku silu.

– Uvek sam imao nekakav model ili pronalazio takvo rešenje da zadovoljim sve strane i starešine i građanstvo i sebe samog, što je u policiji veoma teško. Trudio sam se i mislim da sam u svemu tome uspeo. Tokom policijske karijere, završio sam i seminar za diplomatsko-konzularno predstavništvo i pet godina sam službovao u Kanadi. Otišao sam u septembru 1981. godine i radio sam u Vankuveru, Otavi i Vašingtonu. Radio sam u generalnom konzulatu SFRJ, a bio sam i otpravnik poslova. Stekao sam tamo dosta prijatelja sa kojima sam ostao i danas u kontaktu, viđamo se i posećujemo.

Boćanje

Pre odlaska na službu u inostranstvo, Rade je uspeo da svoju veliku ljubav prema sportu, kruniše upisom na Fakultet sporta i fizičke kulture, na kome je diplomirao nakon dolaska iz Kanade. Priznaje da je lepo zaradio, ali da je voleo život i da je novac brzo i trošio. Po povratku iz Kanade, sedeći i ćaskajući uz kafu sa svoja dva prijatelja, posmatrao je plakate koji najavljuju u Rumi razne večeri Krajine, Banije, šofersko veče i zapitao se zašto nema bilo kakvog dešavanja koje bi se odnosilo na Dalmaciju. Tu uz kafu, doneli su odluku da osnuju boćarski klub i u maju 1987. godine, organizovali su Skupštinu kluba, prvog boćarskog kluba na prostoru Srbije.

Са једним од бројних трофеја БК Далматинац- Plašio sam se da neće biti interesovanja za tu skupštinu, jer ovaj sport nema u Sremu koren niti tradiciju. Nisam mogao da verujem kada sam video prepunu salu mesne zajednice. Došli su i moji zemljaci, ali je bilo tu i Sremaca, Bosanaca…i tako je sve i počelo. Mate Buljan je bio naš prvi predsednik, kaže Rade koji je u Rumi sinonim za Boćarski klub „Dalmatinac“ i njegov je predsednik. Ovaj klub je 2017. godine proslavio 30 godina postojanja, a u svojoj istoriji je zabeležio značajne rezultate, kao što je osvajanje Kup-a BS Vojvodine, a potom i Kup-a BS Srbije.  U prošloj godini odigrali su zvaničnih 17 mečeva na domaćoj i međunarodnoj sceni, a učinak je bio 15 pobeda i samo dve nerešene utakmice. Zlatnu medalju na međunarodnoj sceni, osvojila je članica BK „Dalmatinac“, Nataša Antonjak, ujedno osvajač medalje i na Mediteranskim igrama. Klub je u septembru organizovao u Rumi Međunarodni turnir, na kome su učestvovali klubovi sa teritorije bivših republika iz cele Jugoslavije. Uz svoju neumornu posvećenost i rad u boćarskom klubu, Rade je pre 25 godina otvorio i riblji restoran pod nazivom „Konoba“, koji i danas radi. Kaže da su u njegov restoran Sremci u početku najviše dolazili na girice, a kasnije na šarana.

– Odlazim stalno u svoj rodni kraj, imam tamo svoju roditeljsku kuću, a brat i sestra mi žive u Hrvatskoj. Ni sam više ne znam šta sam, Dalmatinac ili Sremac. Ponosan sam što sam iz Dalmacije, a srećan sam što sam u Sremu. Srem je jedna jako velika barka koja je bila spas za mnoge. Moji roditelji kojima sam tokom nesrećnog rata napravio jednu kuću i smestio ih u Rumu, bili su iznenađeni kako ih je ovdašnje stanovništvo lepo i dobro primilo i nudilo im svu pomoć, jer su se zbog raznih praznih priča plašili da će biti drugačije. Bili su jednom rečju, oduševljeni. U svakom narodu ima žita i kukolja, ali nikada nisam ovde osetio bilo kakvu diskriminaciju. Na kraju, svi smo mi od negde došli. Važno je da tu gde jesmo, nešto dobro i korisno ostavimo za one koji dolaze posle nas.

Supa i pihtije

– Pamtiću i svoju prvu pravu supu koju sam pojeo kod prijatelja koji je rodom iz mog sela, Đure Ušljebrke (smeh). On je radio kao nastavnik razredne nastave u Tehničkoj školi i bio je blizak rođak moga teče. Pozvan sam na bogati sremački nedeljni ručak koji je pripremila njegova supruga, inače rođena u Sremu. Lepa je i bistra bila supa, ali tanki rezanci, a još veća nevolja za mene bila je to što nigde nema hleba posluženog uz nju (smeh). Pamtiću zauvek i prve pihtije koje sam pojeo (smeh). Nisam ni znao šta je to, šta to podrhtava u tanjiru i od čega je napravljeno. Probao sam i uzeo tek nešto malo…kasnije sam i to jelo zavoleo i sada kada mi zbog zdravlja lekari pihtije zabranjuju, pojeo bih ceo lonac.

Sremci i Dalmatinci

– Ranijih godina su ljudi bili mnogo više spremni da jedni drugima pomognu, da dođu na mobu, nađu se u nevolji. I meni je pomoglo puno ljudi koji su starosedeoci, kao i nekoliko mojih zemljaka. Posle svih ovih godina mogu reći da ima mnogo toga u čemu smo mi Dalmatinci i Sremci, isti. Malo nam se možda razlikuje temperament. Znam da smo se ranije mi Dalmatinci uvek pitali zašto ovde ljudi sede na klupama ispred kuća (smeh). Ono što sam video ovde, kasnije se prenelo i u Dalmaciju, a to je neka potreba da kuća spolja blista, a unutra nekakva letnja kuhinjica. Što veća kuća i lepša fasada, to je dokaz boljeg gazde, a unutra kako bude (smeh). Bili smo sirotinja i težilo se ka tome da se na svaki način pokaže nekakav uspeh.

 

Kategorije Reportaža Ruma