Милан Бошковић

Ljubav je jača od svih nevolja

- Upoznao sam i ljude koji su doživeli još teže povrede nego što je  bila moja. Bilo je tu kvadriplegičara, ljudi koji nisu mogli da pomere ni ruke, ni noge. Gledajući te ljude koji apsolutno ništa nisu mogli sami i potpuno su zavisili od pomoći drugih, čvrsto sam rešio da se ne predam i da nastavim dalje, priča Milan Bošković

Piše: M. Ninković

Motori su Milanu Boškoviću (43) iz Rume, bili ljubav i strast. Imao je samo 17 godina kada mu se pri povratku kući, 21. novembra 1992. godine, dogodila saobraćajna nezgoda. Na jednom mostu bio je dovoljan trenutak nepažnje, neprilagođena brzina motora prilikom ulaska u krivinu i udes je bio neminovan. Bolno buđenje imao je na operacionom stolu u bolnici, a nakon par dana doktor mu je saopštio da je dijagnoza paraplegija.

MILAN- Bio sam mlad, pun energije, snage, životnih planova. Doživeo sam šok kada mi je saopštena težina moje povrede. Mesec i po dana sam proveo u bolnici u Beogradu, a potom sam otišao u banju Rusandu u Melence i tu sam se sreo i upoznao sa ljudima koji su doživeli još teže povrede nego što je to bila moja. Bilo je tu kvadriplegičara, ljudi koji nisu mogli da pomere ni ruke, ni noge. Gledajući te ljude koji apsolutno ništa nisu mogli sami i potpuno su zavisili od pomoći drugih, čvrsto sam rešio da se ne predam i da nastavim dalje.

Usledili su brojni odlasci kod raznih lekara, različiti pokušaji, ali kada je uvideo da od svega toga nema nikakvog efekta, niti bilo kakvog pomaka, Milan govori da je 1997. godine, definitivno sve presekao i odlučio da sa svojim invaliditetom živi.

– Nisam jedini čovek koji je vezan za invalidska kolica. Ukoliko u budućnosti bude bilo kakvog napretka u medicini, sve ću pokušati, ali ja sam svoj život prilagodio stanju u kome se nalazim. Podršku sam imao od roditelja, drugara, ali i od moje supruge sa kojom se poznajem od 1986. godine, a nakon oporavka u banji 1993. godine, smo se venčali. Nesreća koju sam doživeo, nije narušila našu ljubav koja je izdržala i one najteže i najkritičnije životne trenutke, ističe Milan.

Član Udruženja paraplegičara Srem-Ruma, postao je 1994. godine i ismatra da je to bila jedna njegova dobra odluka i da mu je život nakon toga postao još kvalitetniji i sadržajniji.

– Mnogo mi je pomoglo druženje sa ljudima koji su slični meni i sa kojima delim iste muke i probleme. Bilo je tu odlazaka na razna takmičenja, putovanja, druženja i zaista smo dobri prijatelji. Za nas je veoma značajan svaki izlazak iz kuće i uvek sam apelovao na ljude koje sam sretao u invalidskim kolicima da se u naše udruženje učlane. Smatram da je za takve osobe to jako potrebno. Udruženje pored brojnih aktivnosti, pruža članovima i mogućnost da budu pravovremeno informisani o svim zakonskim promenama, stupanju na snagu novih regulativa koje se odnose na prava invalidnih lica i pomaže im da ih ostvare. U Udruženju paraplegičara Srem-Ruma, sam se 2008. godine zaposlio na mesto sekretara i nakon pet godina sam ostvario pravo na penziju. Uvek ću zbog toga biti beskrajno zahvalan udruženju i svim članovima, a ja sam se trudio da svoj posao obavljam na najkvaliteniji način.

Iako je obaveza zapošljavanja određenog broja osoba sa invaliditetom u naš pravni sistem uvedena Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom u maju 2013. godine, Milan je mišljenja da u praksi to nije zaživelo.

Милан и супруга Весна- Odnos i svest građana prema osobama sa invaliditetom mora i dalje da se menja. Ljudi treba da budu svesni svih naših problema, ali i naše potrebe da živimo ravnopravno, da ostvarujemo svoja prava i obaveze. Ponekad se osećam kao građanin drugog reda, ali na sreću više je onih ljudi koji su spremni da pomognu, učine, da nas shvate i podrže. Nažalost, poslodavci i dalje mahom izbegavaju da osobe sa invaliditetom zaposle. Svakome treba pružiti šansu i dati mogućnost. To što neko ne može da se kreće, ili ima otežane pokrete, apsolutno ne znači da za određenu vrstu posla nije sposoban, niti da taj posao neće raditi stručno i dobro. To su neke predrasude i još će morati da prođe dosta vremena kako bi se situacija promenila. Koliko je to važno, osetio sam i sam. Onda kada sam počeo da radim, dobio sam neku novu snagu, energiju, osećao sam se mnogo bolje, korisnije i zadovoljnije. Kolicima sam išao na posao u udruženje, vraćao se kući i nije mi bilo teško da u udruženje odlazim i popodne mimo radnog vremena. Ništa mi nije bilo teško i posao sam obavljao sa velikom posvećenošću i sa elanom, tvrdi Milan.

U razgovor se uključuje i supruga Vesna koja je Milanu bila i ostala najveća podrška i najjači oslonac.

– Najavažnije je to što se nas dvoje dobro razumemo i u svemu dogovaramo. U teškim situacijama podrška mora da postoji, jer se drugačije ne može opstati. Ljubav je najveći motiv i to što je Milan stradao i ostao vezan za kolica, nije ništa među nama promenilo. Promenio se odnos nekih bivših prijatelja, ali nikoga ne osuđujemo. Mi vodimo jedan normalan život kao i svaki drugi običan svet. Jedno drugome smo podrška i jedno drugo čuvamo i pazimo i radujemo se svakom novom danu.

To pručuje i Milan, koji se posebno obraća mladim ljudima i moli ih da budu oprezni u saobraćaju i da isto tako ne dopuste sebi da zbog jednog banalnog skoka u vodu, više nikada ne stanu na svoje noge. Onima koji su vezani za invalidska koilca kao što je i sam, poručuje da se ne treba osvrtati u nazad, da se mora gledati u svaki sutrašnji dan i nastaviti život hrabro uz one koji ih vole i koji su im najdraži.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Kategorije Projekti Ruma