– Ne predajem se, slušam svog lekara i uporan sam u svojoj borbi. Činim sve da ne padnem u kolica i nadam se da će i do mene stići taj lek iz Amerike, priča Milan
Piše: M. Ninković
Do svoje 30. godine života, Milan Oljača se nadao da će pronaći neko stalno zaposlenje i rešiti pitanje svoje egzistencije. Nije odbijao razne sezonske poslove, radio je sa molerima, odlazio na berbe kukuruza i čekao neku svoju priliku. Međutim, oboleo je od mišićne distrofije, bolesti koja napada, slabi i „topi“ mišiće. Mišićna distrofija je nasledna bolest koja uništava mišiće koji kontrolišu pokrete. Uzrokovana je genetskim defektima koji dovode do propadanje mišića. Bolest je progresivna i slabost mišića sa vremenom sve više napreduje, a jedino što se može učiniti je usporavanje progresije, što se postiže svakodnevnom rehabilitacijom, kretanjem, vežbama istezanja, disanja, plivanjem. Milan je bolest nasledio sa majčine strane.
– Kada sam napunio 30 godina, osetio sam da mi mišići slabe, da ono što sam ranije mogao da radim, ponesem, više ne mogu. Dešavalo se da ustanem i da nakon samo par koraka, jednostavno padnem. Obilazio sam lekare u Rumi, Sremskoj Mitrovici, da bi mi konačno doktori u Beogradu rekli o čemu se radi i saopštili da sam oboleo od mišićne distrofije. Rečeno mi je da bolest mogu da usporim na taj način što se moram stalno kretati i raditi određene vežbe.
Iako se otežano kreće i uvek mora da se pridržava i da koristi štap, još uvek može sam da ode u toalet, da održava ličnu higijenu, da se obuče.
– Kolica koristim povremeno. Potrebna su mi kada treba da pređem neko duže rastojanje, da odem do Udruženja distrofičara ili kada sa drugim članovima odlazim na šahovske turnire, druženja, pecanje i slično. Pored problema sa mišićima nogu, imam probleme i sa rukama. Ruke su mi sve tanje i sve manje u njima imam snage i mišići se jednostavno „tope“.
Milan živi u kući sa majkom i izdržavaju se od penzije preminulog oca. Preko PIO fonda dobija 16.000 dinara, a 11.000 dinara ostvaruje preko Centra za socijalni rad u Rumi. Redovno na svakih šest meseci odlazi u Beograd kod svog lekara na kontrolu i uzima prepisanu terapiju koja se sastoji od vitaminskih lekova i inekcija koje prima pet meseci, po jednu inekciju mesečno. Jasno mu je da je najvažnije da svakodnevno radi vežbe i da se, koliko god je to moguće, u više intervala tokom dana kreće.
– Slušam ono što mi lekari kažu i u kući radim vežbe. Šetam sat vremena, malo se odmorim, pa opet šetam. Moja doktorica mi je rekla da postoji šansa da će u našu zemlju stići jedan novi lek iz Amerike i sve dok ja mogu da hodam, taj lek mi može vratiti moje pređašnje sposobnosti do 40 odsto. Zato je jako važno da se što više krećem, a da kolica što manje koristim. U suprotnom pomoći nema. Nažalost, ima članova našeg udruženja koji su već u kolicima. Sam sebi zadajem stalno sve duže relacije koje pokušavam da pređem i da budem fizički aktivan.
Milan je aktivan član Udruženja distrofičara Sremskog okruga. Odlazio je više puta na Pokrajinsko takmičenje osoba sa invaliditetom i učestvovao na šahovskim turnirima, nadmetanju u pikadu, remiju, pločicama i drugim igrama.
– Članstvo u Udruženju mi mnogo znači, jer bih inače stalno sedeo zatvoren u kući. Ovako iziđem, upoznam neke druge ljude, vidim i obiđem neka druga mesta. Imamo organizovne odlaske na druženja u prirodi, pa smo tako posetili lovišta Morović, Karakušu, organizujemo izlete na Fruškoj gori. Zahvaljujući našem Udruženju distrofičatra, do sada sam četiri puta bio na rehabilitacionom oporavaku na moru.
Ovaj skromni čovek, ni jednog trenutka ne želi da osudi sredinu, niti da se žali na status koje ima kao invalidno lice. Ističe veliku pomoć koju Udurženje dobija od Opštine Ruma i ističe da rumska lokalna samouprava od svih opština, najviše pomaže. Naglašava posebno da mu je drago što su njegovi prijatelji i onda kada je oboleo, ostali uz njega.
– Ne znam za druge, ali ja nikada nisam osetio bilo kakvu diskriminaciju. Moji prijatelji su i danas uz mene i mnogi od njih žele da mi pomognu. Upoznao sam i mnoge druge osobe sa invaliditetom i to naše prijateljstvo traje. Ne predajem se, slušam svog lekara i uporan sam u svojoj borbi. Činim sve da ne padnem u kolica i nadam se da će i do mene stići taj lek iz Amerike. Moj lekar, prof. dr Vidosava Rakočević Stojanović iz Beograda, bila je član svetskog tima lekara koji je radio na ovom leku i ona čini sve da taj lek stigne i u Srbiju. Lek je skup, košta 48.000 evra, što ni jedan invalid sebi ne može da priušti. Doktorica kaže da će za one osobe kojima taj lek još uvek može da pomogne, biti upućen zahtev Vladi Republike Srbije, koja će izdvojiti sredstva da se lek kupi. Dok se to ne dogodi, ja ću da vežbam, budem aktivan i da se nadam, a kolica ću držati što dalje od sebe.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta „Ista smo priča” koji je finansiran iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
