божићна вечера

Ukrajinci u Sremskoj Mitrovici: svoje vole – tuđe poštuju

Jedni su otišli preko okeana u Severnu i Južnu Ameriku,  a drugi na  Balkan, u Bosnu odnosno tadašnju Austrougarsku monarhiju. Nakon godina života u Bosni u okolini Laktaša, Lišnje, Prnjavora i drugih mesta, opet u potrazi za boljim životom,  pre oko 70 godina, Ukrajinci su se počeli da doseljavaju u Sremsku Mitrovicu

Piše: S. Đaković

у парохијском домуMitrovački Ukrajinci su potomoci doseljenika koji su se 19. i početkom 20. veka doselili iz zapadne Ukrajine na prostore severne Bosne i Slavonije. Doseljeni su iz provincije Galicija. Prvi dokument doseljenju izdat je 1880. godine, ali je proces počeo deset godina kasnije, pišu u svojoj knjizi „Ukrajinci u Sremskoj Mitrovici i okolnim selima” istraživači Petar ( nedavno  preminuli)  i njegov brat Mihajlo Ljahović, iz Sremske Mitrovice. Ova publikacija je svojevrsna istorija u malom Ukrajinaca na  ovim prostorima.

Zašto su se žitelji Galicije odlučili za seobu baš na Balkan, odgovore daju istoričari, a među njima i  Vasilj Strehaljuk, koji kao razloge tome navodi ekonomske i društveno – političke karakteristike davnih vremena, jer su one  navodile mnoge u tom delu Ukrajine da ili  postanu najamni radnici ili se daju u potragu za boljim životom. Jedni su otišli preko okeana u Severnu i Južnu Ameriku,  a jednu na – Balkan u Bosnu odnosno tadašnju Austrougarsku monarhiju, navode autori knjige.  Nakon godina života u Bosni u okolini Laktaša, Lišnje, Prnjavora i drugih mesta, opet u potrazi za boljim životom,  pre oko 70 godina, Ukrajinci su se počeli da doseljavaju u Sremsku Mitrovicu i okolinu ali i u druge krajeve Srbije.

Prvi doseljenik

дечији хор КоломејкеPo  autorima pomenute publikacije prvi dodeljeni Ukrajinac  bio je Semen Kozak, koji je 1943. godine iz Bosne u Srem doveo svoju mnogočlanu porodicu. Semen Kozan je oddavno umro, ali u Laćarku živi Nikola Kozak, njegov sin. Nikola ima punih 90 godina, sam brine o sebi i seća se dobro dana kada su se njegovi ovde doselili.  Vitalni starina  vodi sam svoj život kako zna i ume, živi kao penzioner, nije se ženio, ima kućicu, okućnicu od nekoliko jutara zemlje. Prilikom ranije posete Kozaku ispričao nam je da je imao samo tri godine kada su se doselio iz Ukrajine u Bosnu, a 16 godina kada su se  preselili  u Srem.

– Rođen sam 1927. godine u selu Bareš u Galiciji, u Ukrajini,  zbog ekonomski i drugih prilika, kako sam kasnije čuo po nalog ondašnje vlasti mnogo pa i mi smo preseljeni na Balkan, podseća Nikola.

Još pre početka Drugog svetskog rata, pošto je život Ukrajinaca u Bosni postao težak, a zemlja koju su sami krčili i kasnije obrađivali postala istrošena, razmišljalo se o seobi.

– Moj otac je dolazio u Laćarak  mnogo pre Drugog svetskog rata, radio je kod bogatih gazda, a kasnije je tu doveo celu našu porodicu. Bilo je to 1943. godine, u porodici nas je bilo 11 članova: otac i majka,  četiri brata i pet sestara. Sada su žive još dve – jedna  u obližnjem selu, a druga u gradu. Ja sam dugo radio u GRO „Proleteru“ na održavanju puteva, po terenima,  oboleli su mi živci i morao sam da se ranije penzionišem. Imao sam dobru platu, od nje sam kupovao zemlju pa sad imam pet jutara koje dajem u zakup da obrađuje komšiji.  Imao sam samo tri godine kada smo došli iz sela Bareš u Bosnu . Tog se ne sećam, ali znam da je to selo u blizini grada Bučič – rekao nam je Nikola Kozak prilikom tog susreta.

Sve lepo u selu Čorle

храна се носи у цркви на освећењеUkrajinci su uvek stremili boljem životu, ko je mogao  decu je slao u škole u gradove odakle se nisu vraćali,   stariji su se selili  dalje gde god su se nadali nekom boljitku. Tako su mnoga sela nastanjena svojevremenom ukrajinskim življem u Bosni, postajala prazna, a njihovi stanovnici su se  selili u Srem, Bačku i pojedine delove Hrvatske. Tim putem je svojevremeno krenula i porodice Ankice Ševčuk rođene Semjaniv iz Sremske Mitrovice,  čija istorija je ista kao i  drugih ovdašnjih Ukrajinaca. Suprugovi preci su došli mnogo pre njenih u Srem, a Ankicini otac i majka su  1970. godine došli u Mitrovicu.

– Imala sam 12  godina kada smo došla i sve što sam lepo zapamtila to su običaji, tamo je bilo u selu Čorle u opštini Prnjavor. Moj suprug je došao iz Kozarca kod Prijedora, a njegovi su došli iz istoimenog sela u Ukrajini. Čula sam podatke da su svi Ukrajinci nakon doseljenja u Bosnu sami krčili prostore da bi se naselili, a svojim novim naseljima su davali imena sela svojih sela iz Ukrajine. Dok su roditelji bili živi i kada smo bili zajedno, pričali smo stalno ukrajinski, a sada to ja tražim da uvek gde nas je više pričamo ukrajinski da ne zaboravim. Literarni ukrajinski ovde se ne govori, jer naš jezik je galicijanski, narodni jezik.  Doneli smo  iz Ukrajine sve svoj jezik, kulturu, običaje – ističe Ankica.

Oni ih se i sada drže. Posebno je zanimljiv običaj klanjanja ili traženja blagoslova mladenaca od roditelja da se izađu na venčanje. Roditelji  sede sa veženim peškirom i hlebom preko kolena, a mladenci im se klanjaju i traže blagoslov, kaže  Ankica čija se ćerka i zet tako  venčali.

Čuvaju običaje

божићна вечераIstina,  prihvatili su Ukrajinci i ovdašnje običaje, posebno okupljanja i slave što se slave kod Srba. Ukrajinci imaju crkvenu slavu – kirbaj ili vitpust, kako ga oni nazivaju. Nekad kada je bila velika jugoslavija dolazilo je na crkvenu slavu i do 15 autobusa gostiju sa strane, dodaje Ankica.

Ukrajinci su doneli svoju kuhinju,  a mlađi vole piroge, traže da im baka Ankica pravi, za badnje veče se prave posne, sa kiselim kupusom i krompirom sa kojima se filuju i prelivaju. Kad je mrsno ide piroga i sa kajmakom ili pavlakom.

Ovih dana u Grkokatoličkoj crkvi u Sremskoj Mitrovici bila je prva pričest posle dugog niza godina. To je jedan od događaja koji ima veliku ulogu u životu Ukrajinaca, a takvi događaji se poštuju i u  porodici Nalesnik čija je ćerka, odnosno unuka Valentina imala svoju prvu pričest 2011. godine. Inače, preci ove porodice su se u Srem doselili iz Bosne, a u Bosnu  iz ukrajinske oblast Trnopilj,  saznali smo od Tatjane Nalesnik koja to čula od  svog svekra. U ovu porodicu i u ukrajinsku zajednicu, Tatjana je ušla pre 17 godina udajom za  Andreja Nalesnika, a 2002. godine rodila im se ćerku Valantina, koja je krštena u Grkokatoličkoj crkvi u Sremskoj Mitrovici i koja je imala svoju prvu pričest.

S kolena na koleno

– Mi u porodici poštujemo sve ukrajinske običaje.  Suprugova porodica se ovde doselila 1970. godine. Živeli su u Potočanima, a svekrva je rodom iz Lišnje. Došli su sa dvoje male dece, kupili su plac, počeli od nule da stvaraju bolji život, a svojoj deci bolju budućnost. Radili su u Drvnom kombinatu do penzije – priča Tatjana.

Sva tradicija, kultura i jezik Ukrajinaca neguje se u njihovoj  porodica, ukrajinski je  uz ćerku učila i Tatjana. Prihvatila je te običaje  želela bi  da to nastavi i ćerka. U njihovoj kući se slavi Velika Gospojina jer je slave svi Ukrajinci u Laćarku. Slave se i svi ostali grkokatolički običaji. Uoči Božića imaju svetu večeru na kojoj se priprema bogata trpeza sa ukrajinskim jelima, na kojoj suprug čita molitvu, puštaju  božićne pesme, a uveče  idu na večernju službu i dočekuju Božić. Na prvi dan Božića obilaze najbliže u porodici i rodbini. Spremaju sva ukrajinska jela – balabuške, holupći, piroge, a sprema ih Tatjana koja će to preneti na svoju ćerku. Jer to je običaj u ukrajinskim porodicama

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica