Nemanja Vuletić, poznatiji kao Manja, bio je standardni prvotimac FK LSK i njegov kapiten. Imao je više zanimljivih ponuda ali boje kluba nije menjao
Foto: S. Lovčanin
Porodica Vuletić iz Školske ulice već više od pola veka ima značajnu ulogu u laćaračkom fudbalu, a ta priča se nastavlja i danas. Nemanja Vuletić, poznatiji kao Manja, penzioner “Mitrosrem” počeo je da igra fudbal u tadašnjoj ,,Vardi,, a već sa 16 godina, zahvaljujući izuzetnom talentu i privrženosti toj našoj najpopularnijij sportskoj igri postao je prvotimac LSK-a. Najpre je igrao kao bek, a zatim na mestu halfa.
Krasili su ga odlična tehnika u baratanju loptom, požrtvovanost, osećaj za prostor i dobar pregled igre. Sigurnost u igri i samopozuzdanje prenosio je na svoje suigrače. Bio je oličenje modernog sportiste, ali zahvaljujući uvek izvanradnoj fizičkoj pripremljenosti, mogao je na vreme da se vrati na svoje mesto. Uvek je bio standardni prvotimac, a zbog velikog autoriteta kod igrača, rukovodstva kluba i publike, bila mu je poverena kapitenska traka. Bio je, bez sumnje, u to vreme bio je jedan od najboljih odbrambenih igrača u regionu Srema.
Igrač zadatka
Važio je za igrača zadatka. Ako bi mu trener poverio da čuva nekog od ključnih protivničkih fudbalera, taj se pored Manje sigurno nije naigrao. Seća se tako da je onemogućio u svojim ofanzivnim pohodima, čuvenog bombardera novosadske Vojvodine, Zvonka Nikezića, kao i jednog od najboljih fudbalera na ovim prostorima, Savu Zolotića.
Za LSK je odigrao više od 500 utakmica, ali nikada nije menjao klupske boje, mada je imao više primamljivih ponuda. Njegova karijera mogla je i duže da traje, ali su ga u tome sprečile ozbiljne povrede. Dva puta je lomio ključnu kost, a imao je tešku povredu kičme, posle koje su ga savetovali da se povuče. No, gvozdenom voljom uspevao je da prebrodi te nedaće i vrati se na taren.
U sremskom fudbalu početkom sedamdestih godina minulog veka posebno moćan bio je šidski Radnički. U toku letnjih priprema pred novu sezonu, Manja je s Tomaševićem, Perom Slavkićem i Mikom Kuzmincem otišao u Šid, ali se odmah i vratio u jato ,,zelenih,,. Zaposlio se na ovdašnjoj ekonomiji tada čuvenog ,,Mitrosrema,, jedne od najboljih poljoprivrednih organizacija ne samo u regionu već i čitavoj zemlji, koja je poslovala u sastavu Kombinata ,,Sirmijum. Radio je na poslovima automehaničara i tu ostao do penzionisanja.
Važio je za odgovornog i savesnog radnika, bio je društveno i politički angažovan, najpre u omladinskoj, a zatim i sinikalnoj i partijskoj organizaciji. Takođe bio je i član viših formuma. Za taj rad je više puta pohvaljivan i nagrađevan.
Svoj “Mitrosrem,, predstavljao je i na radničko-sportskim igrama, a jednom je proglašen za najboljeg fudbalera Kombinata “Sirmijum”.
Seća se da je laćaračka ekonomija bila među vodećima u ,, Mitrosremu,,. Raspolagala je s najsavremenijom mehanizacijom, a uzorno obrađene parcele davale su visoke prinose, na osnovu svetskih standarda. Zaposleni su imali odlične uslove za rad. Plate su za ono vreme bile dobre i redovne. Ekonomija je raspolagala savremenim restoranom, gde su za radnike spravljani kvalitetni obroci. Zaposleni su dobijali kredite za stambenu izgradnju, odboravane su stipendije za njihovu decu, išlo se na oporavak u banje i na more, a odvajana su i sredstva za društveni sportski život sela.
Porodica sportista
Ali nije bio samo Manja vrsni fudbaler u bližoj ili daljom porodici. Manjine rođene sestre Verice sin je Ivica Gombar, jedan od najboljih fudbalera LSK-a u njegovoj bogatoj istoriji. Okretan, hitar, spretan u baratanju lopte i vrsni golgetar, od koga su strepeli protivnički golmani. Mada oniži rastom, imao je odličan odraz i sjajno šurirao glavom. Njegov sin Dragomir takođe je igrao u LSK-u, a sada je na Malti. Za LSK je igrao i Manjin sin, Duško, a na veliko zadovoljstvo dede, tim putem su krenuli i unuci, koji su sada uzdanice laćaralkog fudbala. Marko je već postao prvotimac, a Tomislav je kapiten omladinske ekipe i kuca na vrata najbolje selekcije. To je razlog više da Manja i sada pohodi utakmice vojvođanskog ligaša, kluba njegove mladosti, a priča o Vuletićima u laćaračkom fudbalu se nastavlja i po svoj prilici će još dugo trajati.
