naslovna u

Šareni putovođa i zaboravljena kolona

Uz treskanje, opiranje i vrpoljenje, meketanje, groktanje i muku ostalih saputnika , prvi je na mladoženjinu ćupriju stupio petao, a za njim jedan po jedan traktor. Ni sam ne znajući šta ga čeka, mladoženja je, poput mlade, udario u plač

Tekst: S. Lapčević

Fotografije: M. Mileusnić

MladenciMarko Ljubičić i Aleksandra Petrić, on iz Zasavice Druge, a ona iz Zasavice Prve, venčali su se nedavno. Ne znamo kako je bilo na venčanju, ali znamo da je par dana pre venčanja u četvrtak, Marko zaplakao kada je na njegovu ćupriju negde na sredini ulice Aleksandra Markovića, stupio prvi od sedam traktora koji su „vukli čast“.

Elem, za one koji ne znaju, „kupljenje časti“, običaj da prijatelji uoči svatova mužiku donose živinu, koze, ovce, svinje, krave i ko šta već ima i može, preživeo je sva iskušenja mrzovoljnosti i pomodarstva „savremenog“ života, pa je još uvek vitalan u našoj Mačvi. I ne bi tu bilo ništa čudno, možda čak ni vredno suze stamenog Marka, jednog od „najjačih“ i svakako najuglednijih mačvanskih domaćina, da povorka koja se „naklatila“ na njegovu ćupriju nije došla uz zvuke sirena, buku, pesmu, balone, ukrasne trake i barjake.

A to je već nešto što je davno nestalo sa zasavičkih sokaka.

Šareni putovođa

CastonosciNa čelu povorke koja je ka Markovićevoj pošla iz Vojvođanske, osim jednog ne baš veselog petla vešto zakačenog poput kakvog šarenog putovođe ispred glavnog traktora, nalazio se Vlada Varcagić. Zli jezici šapuću da je on bio najglasniji kada su Markovi prijatelji većali kako da mu dostave „čast“. Za njim su sledeli Nenad Ribić, Vlada Radojević, Darko Jerosimović, Miloš Ivanoković i Nikola Galonić. Između njih smešteni su prasici, jedna prefinjena „meketaljka“ sa maramom oko vrata i naočarima koji su usled brzine i uglačanosti zavasičkog drma brzo pale pod točkove, nekoliko gajbi piva, 500 litara kisele vode i jedna sasvim pristojna i tiha junica.

Samo za tren, kolona je zastala ispred zasavičke crkve, gde ih je pozdravimo Otac Milorad. Razgovor iz kojeg smo i mi saznali da se radi o starom, već zaboravljenom običaju koji nije stran ni vremešnijim Sremcima trajao je kratko, nakon čega je karavan angažovan sa ciljem da „još jedna mavanska svadba prođe bez dinara“ krenuo ka Marku.

Uz treskanje, opiranje i vrpoljenje, meketanje, groktanje i muku ostalih saputnika , prvi je na mladoženjinu ćupriju stupio petao, a za njim jedan po jedan traktor. Ni sam ne znajući šta ga čeka, mladoženja je, poput mlade, udario u plač. Oni Marku bliži, šaputali su da je to od sreće, dok su oni, sa nešto većim procentom „domaće krvi“ tvrdili da se tu ipak radi o činjenici da će mladoženja „dug morati da vrati“.

Bilo kako bilo, zaboravljenoj koloni se brzo pridružila banda trubača, pa je posle nekoliko kratkih prijateljskih reči, počeo istovar časti. Jedna po jedna, kao iz Nojeve barke, životinje su smerno napuštale svoj transport… sve osim razjarenog petla koji je, verovatno znajući namenjenu mu sudbinu, zalepetao krilima i u roku od nekoliko sekundi pronašao svoj mir daleko do svojih prepredenih domaćina i gazdi.

{areni putovodja- Petao se, rekao nam je Vlada Varcagić, stavlja napred, a june pozadi i oni su namenjeni budućoj domaćici. Od nje se očekuje da napravi petalsku i junaću supu za goste, da je svi vidimo koliko je sposobna. Između toga ide šta ko voli, jaretina, prasetina, pivo, kisela… nije ni važno, ali supa pre i posle ne sme da izostane!

Kraj svakog „paketa“ stoji po jedan aščija, ili poslužitelj, kako to obično u Sremu vele. Taj evidantira čast i ime donosioca, kako bi gazda posle mogao da vrati… ako ima kome. Ne mora isto, dovoljno je „približno“: „kilo ovde ili kilo tamo“, manje je važno.

– Prošle nedelje, organizovano je i kupljanje dara kod mlade. Tada, objasnio je Varcagić, devojke i žene budućoj domaćici donose sudove, peškire, krpe, stolnjake, sve što je potrebno za kuću. I to se piše pa se posle vraća, sve sa ciljem da onaj ko pravi veselje i kreće u novi život to učini što je moguće ako ne lakše, a ono barem jeftinije. Sreća je Markova što iz naše povorke samo Nenad i ja nismo ženjeni. Biće manje i za vraćanje.

Zbog časti i na silu!

Jednom prikupljena čast, ne može se vratiti, čak ni onda kada do večanja ipak ne dođe. I mada u Markovom i Aleksandrinom slučaju na tako nešto niko ni ne pomišlja, (jer njihova ljubav još nije ni mlada, a nije „ni prezrela“), kako bi ipak opomenuli svog domaćina, „častonosci“ su ispričali priču iz jednog Zasavici bliskog sela, a u kojem su upravo čast i darovi bili razlog održavanja svadve.  I to na silu!

Malo piva i mnogo vodeNaime, dogovoriše mladenci svatove, prijatelji običaje ispoštovašnje, donesoše darove i časti, ali ne leži vraže! Na par dana pred svadbu, desi se da mlada pobegne. Kud’ će šta će mladoženja, treba potrošiti i podeliti dobijeno, (u krajnjem, dug je dug, pa onda bolje da se zna zašto se vraća) dogovori se sa prijateljima da kako tako pronađu mladu.

Razlete se oni i „ulove“ je u Pećincima i dovedu je mladoženji na  dogovor. Posle kraćeg razgovora, reše da se u nedelju venčaju, sve potorše i podele, pa da se „kao ljudi“ raziđu u ponedeljak. Tako i bi. Došla svadba i prošla, a kada se sve smirilo, u rano jutro, pozove mladoženja u sobu mladu i najbližu familiju sa obe strane.

Uđu oni, on poslednji za njima i zaključa vrata. Ugasi svetlo i uze metlu, pa udri po svima! Kada je završio, upali svetlo, otvori vrata i izađe na polje. Kada su ga pitali zašto je to radio, on im kroz šalu objasni „Eto da barem znamo zašto se sutra razilatimo.“

Mačvanske i druge avlije

MeketaraPo smeštanju časti, gosti sedaju pod šator dovoljno velik za jednu međunarodnu fudbalsku utakmicu. Aščije iznose piće, mladoženja nazdravlja, a traktori sa drugih krajeva lagano pristižu sa novom časti. Bez fanfara, petlova, zastavva…  Aščije uredno izlaze, pozdravljaju, primaju čast, popisuju i raspoređuju.

– Samo napred, slobodno gosti moji! – viče, tada budući mladoženja  a sada već oženjen čovek, i okreće se ka nekolicini nas „od preko Save“ smeštenih u dnu stola. – Nije vam ovo sremačka avlija pa da mora biciklom i po strani da se ulazi! Kod nas Mačvana ima mesta za sve!

Kako iz ličnog iskustva znam da Marko ne greši mnogo, nisam se dao uzbuditi. Moj kolega svakako živi u zgradi, pa ga opaska nije mnogo ni dotakla. A uz to, imao je i dogovoren randevu sa pečenjem koje je, baš nekako sa pojavom novih traktora, stavljeno pred nas.

Samo sam se nasmejao i nastavio da uživam u lepoti jednog običaja koji se zahvaljujući sedmorici neustrašivih vratio na mačvanske šorove.

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica