I u vreme kada je u selu bujao kafanski život, Siberman je bio bez premca, a sastav gostiju bio je šarolik. Dolazili su ugledni domaćini, seoska inteligencija, srednjoškolci i studneti, radnici, ali, bogme, bilo je gostiju i iz okolnih mesta
Piše: S. Lovčanin
Laćarak je dugi niz godina bio poznat i po burnom kafanskom životu, a danas je ostao samo Sibarman, čiji je vlasnik povodom pet decenija njegovog postojanja organizovao veliku svetkovinu, čiju su učesnici bili uglavnom njegovi bivši i sadašnji gosti u tom dugom periodu.
Jer, odavno više nema Bele ruže, Plitvica, Centra, Varde, Vesele noći, Bele rade, Bomema, kafane na Markovića ćošku, restorana na Trećem šoru, gde je danas svečana sala, za koji stariji Laćarci tvrde da se zvao Sutjeska, Parkovog ugostiteljskog objekta u Domu kulture, Civrine kafane… Dugo je odolevala Pobeda, preko puta nekadašnjeg vašarišta, ali je novi vlasnik odlučio da je pretvori u piceriju, no zadržao je pređašnji naziv.
Kafanu Siberman 1967. godine otvorio je u svojoj kući Siniša Konjević, koji se, inače, školovao za posao u šumarskoj struci. Bio je brz, okretan, sposoban, vispren, vrlo snalažljiv i važio je u to doba za jednog od najboljih ugostitelja na ovim prostorima. Igrao je za ovdašnji LSK, mada nije dosegao domet brata Boška, ali je svakako bio jedan od najboljih laćaračkih šahista tog vremena. Rano je preminuo, a posao je nastavila njegova supruga Đuđa, dok kafanu sada vodi kći Tamara sa suprugom Laletom.
I u vreme kada je u selu bujao kafanski život, Siberman je bio bez premca, a sastav gostiju bio je šarolik. Dolazili su ugledni domaćini, seoska inteligencija, srednjoškolci i studneti, radnici, ali, bogme, bilo je gostiju i iz okolnih mesta. Za vikend se teško mogla naći slobodna stolica, a posebno nedeljom kada su preko puta kafane, u zgradi gde se danas izrađuje stolarija, održavane igranke.
Na glasu je bila Sibermanova letnja bašta, gde je bilo sveže i u vreme najvećih vrućina, a uz hladne špricere i dobre tamburaše ostajalo se do pred samu zoru. Oni kojima kafanskog provoda nikada nije bilo dosta, posle fajrunta najčešće su odlazili na čardu na Ležimirskom putu, od koje odavno više nema ništa.
Zlatno doba Sibrmana, ali i ostalih kafana, bile su svakako sedamdsete godine prošlog veka, kada je Laćarak imao danas nezamislivih gotovo tri hiljade zaposlenih, svaka druga treća kuća hranila je više stotina bravaca, dok su najugledniji domaćini ostvarivali prinose u skladu s navišim evropskim i svetskim standardima.
Kako to i priliči kafanskim meraklijama i bekrijama, goste je uveseljavala romska banda muzikanata, predvođena vremešnim violinistom, Miletom iz Erdevika, dobro znanim širom Srema. Sviralo se bez ozvučenja, od stola do stola, a pesme su bile one stare, neprolazne, koje leče dušu i srce. Mada su tu bili sve probrani znalci kafanske muzike, nije bilo te pesme koju su gosti tražili, a da Miletina banda nije znala da je otpeva.
Među gostima ne mali broj bio je onih koji su u toj kultnoj kafani provodili dane i noći od njenih početaka: Slobodan Jovanović – Lelin, Slobodan Tomašević – Tomaš, Anđelko Tadić – Spajija, Milenko Kobaš – Baća, Sreta Rusin, Dragan Jovanović, Branko Sedlarević, Goran Sevdinov, Rajko Stojković – Popa, Mirko Skorupan, Đoka Lalić, Radovan – Rara Kukić, a počesno mesto u tom društvu imao je doajen laćaračkog kafanskog života, majstor u nekadašnjoj Vardi, narodni poslanik, čelnik LSK-a i Mesne boračke organizacije, Dobrivoje Ninković, koji je uvelikao zašao u devetu deceniju života.
Od svih prisutnih upravo on se najviše družioi, po oceni dobrih znalaca ovdašnjeg kafanskog života, s neprevaziđenim boemom ovog mesta, Milenkom Vlaovićem – Leletom, inače stalnim gostom Sibermana. O njegovim lumperajima i divanima za kafanskim stolom i danas se ispredaju priče. Neretko je znao da pravo iz kafane sedne na traktor i ode na njivu.
Svom bratu Jovi, poznatijem u selu kao Jova Pirgan, sremskom partizanu, takođe poznatom kao poštovaocu kafanskog života, podigao je spomenik na kome je po Leletovoj želji uklesan epitaf: „Tebi koji si život za život dao.“ To isto bi se moglo reći i za Leletovo bitisanje na ovom svetu. Umro je u 52 godini života.
Svetkovina je trajala do dogo u noć, a bila je to prava prilika da se podseti na brojne zgodine i nezgode iz bogatog, poluvekovnog života te znamenite kafane, koje i sada žive u sećanjima Laćaraca i rado se prepričavaju.
Laćarak i sada, dabome, ima niz kafića i picerija, koncentirasnih u glavnoj ulici u koje najčešće navraćaju mladi. No, i sada nije malo onih koji odsedaju u Sibermanu, željni pravog kafanskog ambijenta, koje im on nesumnjivo pruža, opstaje i odoleva novom vremenu.
