Gde nebo plavo savija svod
Od poraženih oteta, pobednicima još uvek strana, kosovska „republika“ zapravo i nije drugo do ogledalo besmisla. Ruglo i mrak u kojem svako pokušava da uzme što može, dok može. Tamni vilajet u kojem će se kajati i onaj koji uzme i onaj ko ostane praznih džepova. Kakvi oslobodioci, takva i sloboda
Bez prevelike kontrole na koju smo obično navikli, autobus je prešao administrativnu liniju. Pod okriljem mraka nađosmo se na Kosovu i Metohiji. Noć je najbolje doba za prelaženje onoga čega nema. Crnilo umrlog dana sakriva sve u šta vas ubeđuju da postoji, a inače varljive oči nekako lakše prihvataju istinu da stoje pred onim u šta ni same ne veruju.
Kroz okno autobusa okićenog registarskim tablama za koje smo prihvatili da nam odgovoraju i još gore – ne smetaju, u mraku prikovanom za vrhove planina, pogled lovi hajduke. Biće da do pameti još uvek ne dolazi podatak da po zemlji koja se drobi pod točkovima autobusa Srbi više ne hodaju. Prolazimo Mitrovicu, na zapad ka Istoku, pa na jug. Ka Peći i Dečanima. Prizrenu i Svetim Arhangelima. Bogorodici Ljeviškoj i Lazarevom Prilepcu.
„Onamo ‘namo, za brda ona“, to je naše odredište.
Ka zelenom gaju
Sunce je otkrilo istinu. Mojim očima staru već 12 godina, koliko dugo prelazim ono čega nema da bih se spojio sa onim što će biti. Oni koji su u ratu što ga je za crnog dvoglavog orla vodila severna zvezda izgubili nedostaju pustoj zemlji na koju se ipak nisu nastanili oni koji su u tuđoj bici za sopstvenu „slobodu“ pobedili.
Da bi se došlo do „zelenog gaja“, pod kojim se, kako je u srpskoj „Marseljezi“ pisao Kralj Nikola Petrović-Njegoš, „uzdižu Dečani sveti“ mora se proći kroz kosovsku „republiku“. Kroz ono čega nema, ka onome što će biti kada sve i svi prođu.
A ta „republika“, priznata, proklamovana ili ne, već 12 godina nije otišla dalje od jedne u čitavom nizu divlje sagrađenih ruina koje „krase“ kosovske drumove, a koja mi je zapala za oko kada sam nedavno sa grupom humanitaraca i volontera iz Udruženja „Kraljevina Srbija“ boravio u južnoj pokrajini.
U prizemlju zgrade sagrađene na brzinu i bez reda (čisto da ide u korak sa „republikom“), smeštena je perionica automobila. „Republika“ je odveć siromašna, zavisna od uvoza, pa njenoj „deci“ koja još uvek nisu dovoljno kuvana da bi bila pojedena ne preostaje mnogo do da za svega par evra peru automobile. Na drugom spratu smešteno je nekoliko veš-mašina. „Iz uvoza“. Da se nađu, ukoliko uz poliranje kola neko treba i uređaj za poliranje rublja. Na trećem spratu stambeni prostor. Nikada završen smeštaj u kući u kojoj onaj ko ju je na divlje, bez reda i pravila sagradio neće ni živeti.
Takvih kuća, zagrađenih ne velikim zidinama kao ranije, već hrpom smeća koje kosovski vetrovi raznose okupiranom i otetom zemljom, ima na svakom koraku. Uz kič kopije Kipa slobode i jednako komične spomenike zahvalnosti NATO paktu, one su slika i prilika stanja u kojem se „republika“ nalazi.
Od poraženih oteta, pobednicima još uvek strana, ona zapravo i nije drugo do ogledalo besmisla. Ruglo i mrak u kojem svako pokušava da uzme što može, dok može. Tamni vilajet u kojem će se kajati i onaj koji uzme i onaj ko ostane praznih džepova. Kakvi oslobodioci, takva i sloboda.
„S ognjišta milog bježi mi, kugo, zajam ti moram vraćati već’!“
Dečani sveti
Kraj kivota Svetog Stefana Dečanskog, u njegovoj zadužbini u Dečanima i jednom od bisera srpskog srednjeg i svih potonjih vekova, osetio sam istinsku slobodu.
Opasani nevidljivim zidovima i glasnom tišinom bratije, Dečani i danas isijavaju kao jedan u nizu dragulja koji svedoče o srpskoj postojanosti na Kosovu i Metohiji. Njega kradljivci Tamnog vilajeta neće poneti sa sobom. Iz vreće, koju lopovi budu vucarali po svetu, zapleteni duboko u utrobu zemlje koja se ne shvata iskliznuće Dečani, Simonidina Gračanica, Lazarev Draganac, prosuće se Patrijaršija u Peći sa svojim crkvama, dugačkim pločama po kojima se ne hoda, bezimenim patrijarsima što tihuju u tuđim grobovima, sa svojim tronom i „Šam-dudom“, najstarijim srpskim drvetom koje je u pećkoj porti pre sedam ipo vekova, po povratku iz Svete Zemlje zasadio Arhiepiskop Sava Drugi. Pod njim je Arsenije Čarnojević pošao u Srem. Dud je srpsko drvo. Zato mu se i vraćamo. U greški onih koji bi nas na vrbe možda i leži naš opstanak.
Dok lagano krećemo ka Prizrenu, razmišljam o Hristosu sa mačem. Jedinoj takvoj ikoni u svetu koju su srpski neimari ostavili na zidinama Visokih Dečana. Istina i laž ne mogu biti izmireni, ne mogu ni mudrost i glupost, dobro i zlo, pravda i nasilje, skotstvo i čovečnost, nevinost i razvrat. Tim mačem, poručuju Dečani, mrak će i ovaj put biti odvojen od tame. Upravo sa tom nadom, pošli smo maču Svetog Arhangela Mihaila i manastiru Svetih Arhangela koje je kraj Prizrena sagradio Car Dušan.
„Molitva u njih prisvaja raj…”
Povratak domu
Na pragu manastira pretopljenog u Sinan Pašinu prizrensku džamiju dočekao nas je Otac Mihajlo. Poslednji branič nevidljive svetinje i nosilac imena onog Arhangela koji ga je poviše carskog grada doveo. Nas da proputujemo i pomognemo, njega da tu ostane. Zauvek.
Pod svodom obnovljenog konaka spaljenog 2004. godine, utopljeni u zvuk harmonike i melodiju Stare Srbije, odsaborovali smo svoje najlepše veče. Možda je Bog i želeo da nas u muci sabira na mestima koja smo zaboravljali i skrnavili u danima kada nam je sve bilo dato. Lagana letnja kiša i sveža prizrenska noć.
U malenoj improvizovanoj crkvi, u manastirskoj trpezariji, služeno je Jutrenje. Na njemu „gosti“ iz Orahovca. Povratnici i oni koji to nisu, žrtvenici za svest koja se uspavala u mekim dušecima, zaglavila u halabuci mitingaša i drugih koji su težinu „najskuplje reči“ ipak uspešno procenili srebrom.
Život u Metohiji je težak, takav da nema onih koji bi se odrekli svoje lagodnosti radi odbrane reči koju još uvek držimo teškom. To je život u getu, u strahu. Život bez mnogo nade, ali sa dosta ljubavi. Jer kako drugačije do ljubavi objasniti činjenicu da se u Hoči, Orahovcu i drugim znanim i neznanim srpskim ostrvima i dalje rađaju deca. Sa jednakim sjajem u očima i jednakom ljubavi prema igri kao i naša… koja u lepotama prozaičnih briga ni ne slute šta je život.
Praćeni kišom, spustili smo se u Prizren. Carski grad mesto sebara i vlastele sada naseljavaju neki novi ljudi, oni što njegovim malenim kamenim ulicama mirno prolaze kraj spomenika „vojnicima“ one „vojske“ koja je bez stida i srama spaljivala Crkvu Svetog Đorđa, Bogorodicu Ljevišku, Svete Arhangele… Oni koji su spomenik „oslobiocu“ postavili u blizini spaljenog i unakaženog Georgijevskog hrama verovatno su i sami „oslobađali“ Prizren od Srba.
Dok prelazimo prizrenske mostove, mere nas kao strance. U gradu u kojem trenutno živi tuce Srba, nas četrdeset svakako izgledamo sumnjivo. Ne diraju nas. Oči rade što ruke ne smeju. Demokratija nije samo za kauboje, već i za indijance. Saterane iza rešetaka. U rezervat u kojem se sada obnavljaju Bogoslovija i spaljene svetinje. Srba nema, ali ima turista koji, osim onoga što su Srbi sagradili, neće imati šta da vide.
I dok nam jedino Goranci sa suzama u očima poručuju „Zbogom“ i preklinju da se u Prizren nekada vratimo, napuštamo rešetke Bogorodice Ljeviške i polazimo put Gnjilana. Na put ka Ranilugu i Prilepcu, rodnom mestu Kneza Lazara ispratio nas je mujezin sa džamije Sinan Pašine. One koju Srbi nisu razgradili da bi od nje obnovili svoje Arhangele.
„Onamo, ‘namo… da viđu Prizren, ta to je moje – doma ću doć!“
Razoren dvor
Sa Prilepca Kosovo se vidi bolje nego sa Gazimestana. Tu, na kamenom vrhu na kojem je rođen Sveti Knez Lazar zemlja ne trpi čizmu stranih „zaštitnika“, već se otvara ka nebu pod kojim smo i dalje – jedno. Zarobljena između nepriznanja i nužde, mogućnosti i opstanka, Opština Ranilug sa svojih šest hiljada stanovnika centar je Srba u Kosovskom Pomoravlju.
Ranilug je uspeo da opstane. U njemu je sve više dece, putevi se asfaltiraju, uređuju škole, njihova igrališta i trgovi. Ovde se ropstvo pobeđuje jutrom, pesmom i grajom, a vraća mu se sa večeri kada se u mraku i tišini razmišlja o nekolici preostalih Srba u nedalekom Gnjilanu u koje većina stanovnika malene srpske opštine retko kada i zalazi.
Za Vidovdan, u Velikom Ropotovu održava se bogat kulturno-umetnički program. Tek da se vidi da Srbi još uvek dišu i da se nisu zaboravili. Igra se za za svoju, peva za dušu onih koji tada u Ropotovo dođu, a plače… za one kojih na Kosovu i Metohiji više nema ili u tišini, tamo oko Dečana, Prizrena i Peći preživljavaju kako je jetino moguće. Voleći, ćuteći i trpeći.
Sa Prilepca Kosovo se ne gleda očima vlažnim od suza, već od svežeg vazduha i vetra koji podignut sa vrhova Šare i Prokletija donosi novo vreme.
„Onamo pokoj dobiću duši, kad Srbin više ne bude rob.“
S. Lapčević
D. Čapunković
(U tekstu su korišćeni stihovi pesme „Onamo ‘namo)
