Један од многих наступа

Ima l’ Srema, kad bećar(c)a nema?

Malo je ljudi uopšte znalo da se bavim sakupljanjem bećaraca, mene je nekako bilo stid da o tome govorim, a i sredina je bila spremna da osobu koja se time bavi, stavi u neki negativan kontekst. I danas se mnogi iznenade, znajući moju povučenu prirodu, da sam ja ta osoba koja sakuplja pesmu kao što je bećarac kaže Jasmina Vukmanović

Piše: M. Ninković

Јасмина Вукмановић„Bećarac- pesma mladalačka, raspojasana, vedra, vesela, raspusna, vragolasta. Pesma ponikla na selu, kao i ja. Pesma šorova i salaša, pesma noći, najživotnija, najvedrija, bezbrižna, raskopčana, prkosna. Pesma puna nadmudrivanja, začikavanja, naglih obrta, podbadanja, dvosmislenih i prikrivenih značenja, ponekad gorka i opora, surova i brutalna. Njom se ponekad i klelo. To je pesma puna ljubavi, ponekad puna erotskog naboja, ironije , ali i neuništivog optimizma, snage mladosti, bunta. To je pesma koja poziva na druženje, veselje, lumpovanje. Ona je naša, lepa, originalna, jednostavna pesma. Upravo u tome leži njena lepota“. Tako o bećarcu koji je jednostavno njen život, piše u predgovoru svoje poslednje knjige, Jasmina Vukmanović, neumorni sakupljač bećaraca i strasni čuvar narodnog blaga i tradicije, koja ove godine obeležava dugih 40 godina sakupljačkog rada i 20 godina od objavljivanja svoje prve zbirke bećaraca. Jasmina, koja je do sada sakupila više od 10.000 bećaraca, potiče iz zemljoradničke porodice iz Buđanovaca, gde je završila osnovnu školu, a srednju ekonomsku školu u Rumi. Radila je kao trgovac u Novom Sadu i u Rumi, u kojoj je kasnije radila i kao knjigovođa. Naznake da će dobar deo svog života, mimo svoje profesije, provesti posvećena beleženju i pisanju, javile su se još u detinjstvu.

– Odrasla sam na selu kao jedna stidljiva i povučena devojčica. Kada se pomene bećarac i pomisli na one koji ga sakupljaju, obično se pomisli na neke visprene i lascivne ljude. Svoj prvi susret sa ovom pesmom i prve bećarce koje sam sakupila, bili su bećarci koje sam čula od svoje majke, bake, ujaka i ujne, a zatim i od komšinica, žena koje su nedeljom ili praznikom popodne sedele ispred kuća na klupi. Brećarce sam slušala i na radiju, uglavnom slavonske, a kasnije i bećarce iz Srema koje su pevali Aleksandar i Jelena Dejanović, Anđelka Govedarević, koje sam kasnije imala čast i zadovoljstvo da lično upoznam. Iako je sevdalinka bila pesma koja me je „dirala“, očito da je bećarac nešto što nosim u genima. Iako ne znam da se veselim onako kako se to u Sremu zna, pa da se u neko doba popne i na sto, bećarac je jednostavno u meni i deo je mene, govori ova tiha i skromna žena.

Zapisivala krišom, po salvetama

Јасминине књиге бећараца 1977. godine, tada 16-togodišnja Jasmina, počela je da zapisuje bećarce i to najpre one koje je slušala na svadbama. Beležila ih je na papiriće, salvete i kasnije prepisivala u sveske. Već tada je uvidela da vrlo lako pamti i ne zaboravlja bećarce koje je čula, baš kao i arhaizme, stare reči i izraze, koje takođe sakuplja u saradnji sa Đorđem V. Ćirkovićem iz Šimanovaca, kome je poslala sakupljenih 600 reči i izraza. Za objavljivanje prve knjige, kaže da je najzaslužniji njen pokojni suprug Slobodan, koji ju je od početka njenog sakupljačkog rada bodrio, pratio i ohrabrivao da rukopise pretoči u knjigu.

– Malo je ljudi uopšte znalo da se ja bavim sakupljanjem bećaraca, a mene je nekako bilo stid da o tome govorim, a i sredina je bila spremna da osobu koja se time bavi, stavi u neki negativan kontekst. I danas se mnogi iznenade, znajući moju povučenu prirodu, da sam ja ta osoba koja sakuplja pesmu kao što je bećarac. 1997. godine, imala sam u rukopisu preko 2.200 bećaraca i poskočica. Sakupila sam ih na svadbama, od gostiju koji su nam dolazili u kuću, od komšija, na slavama. Pisala sam ih gotovo krišom, po salvetama, jer me je bilo sramota da neko pomisli šta sada ova žena to radi i na veselju zapisuje nešto u svesku. Moju prvu knjigu pod nazivom „Kad bećari šorom zapevaju“ je objavila Srpska čitaonica u Irigu, na koju me je uputio književnik iz Rume, Janika Peči. Bilo je onih koji su me kritikovali zbog toga što su se u knjizi našle i pesme koje sam čula i koje su se emitovale na radio stanicama i koje su na repertoaru imale razne tamburaške bande. Kasnije su mi se zahvaljivali, jer vremenom se pesme zaborave ili dođe do smene generacija, a knjiga je uvek tu.  Urednik Luka Hajduković je od tih 2.200 bećaraca, za knjigu priredio 339 bećaraca. Tako je sve počelo, govori Jasmina.

Na promocijama ju je pratio orkestar Steve Čarleje, a bećarce su uz nju govorili glumci Gradskog pozorišta iz Rume. Postali su prava bećarska, putujuća družina. Potreba za pisanjem i sakupljanjem bećaraca, nije Jasminu napuštala ni u vreme kada su dane i noći parali zvuci zlokobne sirene, a brujanje tamburaških žica, zaglušile NATO bombe. 1999. godine, objavljuje drugu zbirku u izdanju Narodne biblioteke „Đorđe Natošević“ iz Inđije, „Nema lepše pesme od bećarca“.

Ide lola i peva bećarac

Један од многих наступа- Moj prijatelj iz Inđije Dejan Pašić, je bio veoma zaslužan što se ta knjiga pojavila. To je bila namenska knjiga, baš za orkestre i u njoj su upravo bećarci koje oni na svojim nastupima izvode i pevaju. Bilo da je reč o ispraćaju u vojsku, svadbarskim bećarcima, ili bilo kakvom drugom veselju. Knjiga je doživela dva izdanja, a u njoj se nalazi 1.500 bećaraca. Treća knjiga u izdanju kuće „Elit“ iz Beograda, objavljena mi je 2003. godine. I u knjizi „Ide lola i peva bećarac“, kao i u svim prethodnim i kasnijim, ja sam navodila imena i osnovne podatke o svim onim ljudima koji su bili moji kazivači. Tokom 40-godišnjeg sakupljačkog rada, sarađivala sam sa blizu 500 saradnika, kazivača, od kojih nažalost, neki više nisu živi.

Krenula su Jasminina gostovanja po radio i televizijskim stanicama, raznim manifestacijama, što samostalno, što sa aktivom žena „Mileva Marić“ iz Rume, čiji je bila dugogodišnji član, ne samo po Sremu, nego i po Mačvi, Banatu i u užoj Srbiji.

– Učestvovala sam u kazivanju bećaraca u Prislonici kod Čačka na manifestaciji Sabor frulaša. I sama sam bila iznenađena koliko tamošnji ljudi poznaju i vole bećarac. Putovala sam, gostovala i učestvovala na mnogobrojnim manifestacijama, seoskim priredbama, odazivala se na humanitarne akcije. Posećivala sam sve manifestacije koje za cilj imaju očuvanje i negovanje narodne tradicije i kulturne baštine. Sa mojim dragim prijateljima iz Kikinde, osvojila sam prvo mesto na Prvom etnomuzikološkom festivalu bećaraca i šalajki u Bašaidu. Moja tamošnja promocija održana je kao prikaz sremačke svadbe i bilo je zaista prelepo.

Slučaj je tako hteo ili je to ipak sudbina, da prilikom kupovine novog automobila, u Jasmininu kuću dođe profesorka književnosti u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima Sandra Urban Kosanović. Videla je tri knjige bećaraca na polici, ne znajući da je domaćica koja je otišla u kuhinju da posluži kafu, njihov autor. Oduševljena, jer je njen diplomski rad na fukultetu bio baš na temu bećarca, odmah je predložila da se o u jednoj knjizi objave svi bećarci iz prethodne tri, a uz njih i novih 1.700 bećaraca. Tako je i bilo i kuća „Liber“ iz Novog Sada, objavila je 2008. godine knjigu „Ala smo se sastali bećari“. Za sve Jasminine knjige, kao i poslednju koju je objavila Gradska biblioteka „Atanasije Stojković“ iz Rume, 2013. godine, „Oj, bećarcu, pesmo od starina“, recenzent je bila prof. dr Ljiljana Pešikan – Ljuštanović.

Bećarac – luka spasa

Neke teške životne priče, smrt najbližih, počele su kasnije da prate Jasminu Vukmanović. Gledajući na sve te događaje danas, kaže da su slični, turobni i neveseli događaji, pratili i njene kazivače i da je nekako shvatila da joj je pesma, bećarac, kao i njima bio luka spasa i utočište.

– Sakupila sam više od 10.000 različitih bećaraca. Klasifikujem ih na muške i ženske, bećarce svatovce, o vojničkom životu, zavičajne bećarce, dok su posebno šalajke i poskočice. Ja sakupljam bećarce iz svih krajeva u kojima se oni pevaju. Miodrag Kujundžić kaže da je bećarac jedan od najsavršenijih oblika poezije uopšte. Zašto? Zato jer se sa malo reči kaže puno i tačno, kao i haiku poezija u Japanu. Lepota bećarca je u jednostavnosti i iskrenosti, a u osnovi svega je ljubav. Bećarac se peva svuda i na svakom mestu, pa i u crkvenoj porti i on slavi život.

A život, koliko god zna da bude težak, uvek se nastavlja. Nastavlja i Jasmina dalje sa svojim neumornim sakupljačkim radom i kaže da ima još mnogo bećaraca koje tek priprema. Zahvaljuje se svim dragim ljudima koji su joj nesebično bećarce kazivali i od srca darivali. Saradnike ima i iz Slavonije, poput Marka Nadalina, iz celog Srema, Smederevske Palanke, Subotice, Niša…. Bar po jedan primerak njene knjige, može se pronaći širom sveta, od Francuske, Švedske, Nemačke do Amerike, Libije i Nigerije. Putuje tako bećarac raspojasan, nemiran i vragolast, ne mari za granice, kilometre i milje, ne haje za vreme i godine. Pesmu od davnina, čuva Jasmina da živi u svojoj raskošnoj jednostavnosti i da direktan i jasan prkosi vremenu. Vremenu je odoleo i ovaj bećarac, prvi koji je Jasmina zapamtila i zabeležila i koji je kao dete čula od svoje majke Nataše Sremčević – „ A gle lole, a gle roda moga, a ja htela da ljubim drugoga“. Vreme je sada i za antologiju u kojoj će sa naći svih 10.000 bećaraca. Jasmina, majka dva sina, Nenada i Dejana, ne posustaje, jer kao i bećarac kada se zapeva, kraja nema. Pa nek ide život. Dobro zdravlje Jasmina uz jedan iz hiljade bećaraca koji ste sakupili i objavili –„ Pala kiša, a u Sremu suša, tamo mi je i srce i duša“.

 

 

Kategorije Reportaža Ruma