Niko nece

Rod odličan, cena loša, potražnja nikakva

Šorovi zakrčeni prikolicama i tezgama sa kojih se slivaju zelene, crne, šarene i žute „lopte“. Sa vremena na vreme, pojavi se i po koji „grozd“ paradajza, dok je prodaja paprike, po kojoj je Jarak naročito poznat, tek na početku.

Piše: S. Lapčević

Foto: M. Mileusnić

Žeteoci su završili posao. Žito je skinuto sa polja, oni kojima „prva para“ znači sve prodali su svoje hlebno zrno za „mizernih“ 15 ili 16 dinara po kilogramu, oni koji su do skoro bili strpljivi „uhvatili su“ obećanih i željenih 18 dinara, pa tako samo oni koji mogu još da čekaju imaju pravo da se nadaju iole boljem učinku kada je u pitanju trgovina.

Rod dobarKombajnere su smenili lubeničari, pa kao i obično, u danima kada Šašinci spremaju još jednu „Bosatnijadu“, mitrovačka ravnica miriše na lubenice i dinje. I ove godine, barem kada je reč o Mitrovici, najagilniji lubeničari, uz Šašinčane zaražene karnevalskom groznicom, su Jarčani. Njihovi šorovi zakrčeni su prikolicama i tezgama sa kojih se slivaju zelene, crne, šarene i žute „lopte“. Sa vremena na vreme, pojavi se i po koji „grozd“ paradajza, dok je prodaja paprike, po kojoj je Jarak naročito poznat, tek na početku.

Put koji od Šapca vodi za Rumu i dalje je kao običaju zagušen, ali, kaže nam Ognjen Tešić, retko ko i zastane da kupi više od po koje lubenice. Vreme je teško, pa tako oni koji žive od prodaje na veliko, dodaje ovaj mladić koga smo sreli naslonjenog na tezgu, nema mnogo čemu da se nada.

Ognjen Tesic- Barem smo mi Jarčani u Sremu poznati kao dobri lubeničari. Imamo dosta roda, ali je kupaca sve manje. Nadali smo se i boljoj ceni, ali je sada pala ispod deset dinara na veliko i od toga nemamo ništa. Na kilo ide od 20 do 30 pa tu pokušavamo da izvučemo koliko se može. Sve kada se presaberemo, jedna dobra nula. Dobra je stvar što nađemo hladovinu i što nam lubenice nisu dosadile, pa lakše podnosimo ovo vrelo leto, priča nam Ognjen.

BorkaDa je prodaja prilično slaba i da se bostan prvoklasnog kvaliteta daje za budzašto, često samo da se skloni sa tezgi, smatra i Borka Brzak. Ista je situacija i sa paradajzom, ali, kako kaže, pošto seljak nikada nije imao mnogo izbora, i danas mu ostaje da se snalazi kako zna i ume.

Mnogo nade nema ni Nada Gligorić koja, kako istie, radi samo da se pokrije. Od zemlje odustati ne može, pa kada je tako onda joj, veli nam, ne ostaje mnogo prostora za kalkulisanje. Ulog se mora pokriti, a ako šta ostane – tim bolje.

Nada- Mi smo najpoznatiji po lubenicama. Međutim, cene su niske, ulog velik, rad i trud još veći, ali nema ko to da ceni. Sada polako kreće i paprika. Nešto smo počeli da beremo, to tek kreće pa ćemo videti. Imamo svog paradajza iz plastenika, mušterije pitaju, prolaze, neko nešto i kupi. Nije da se ništa ne proda, ali je to sve za ulog. Zarada ide nakupcima i uvoznicima, a seljak samo da preživi pa je dobro. Ako se ovako nastavi, čini se da ćemo davati i badava, a to je ono što bi nakupci najviše želeli i što strpljivo iščekuju.

DraganDragan Savić koji redovno stražari kraj svog roda,takođe spada u grupu onih koji malo očekuju od svojih „zarobljenika“. Kao i drugi i on ističe da je rod dobar, sladak, da se mušterije poštuju, ali da je prodaja sve slabija.

– Cena ista od godine do godine, niska, kupaca ima malo, lubenica je slatka, ali posao gorak. Mi smo lubenicama dali sve, više od toga ne umemo i ne možemo, a sve ostalo, čini mi se, zavisi od drugih. Od kupaca i od onih koji bi trebali da povedu računa o seljaku. Mi smo i paprikari, sada nam slede i paprikarski dani, pa eto prilike da malo poguraju da nam pomognu. Ako ostanemo sami da rešavamo probleme, nećemo se skoro spasiti, kaže Dragan.
ZarkoBolja situacija nije ni u Vognju. Bostandžija ima, rod je prvoklasan, ali je cena jednako slaba. Za razliku od prehodnih godina, žali nam se Žarko Petković.

Ova godina je znatno lošija. Malo ima za trgovinu ljudi, ponuda je nešto veća bila ovaj put i to je to. Mi dajemo po 20 dinara, na veliko pola cene, a umemo i da damo. Rod je fenomenalan, zalivamo sistemom kap po kap i kreću se od 15 do 17 kilograma. Ja sam već deceniju i po sa lubenicama i sve više čujem da ljudi pričaju da je došlo vreme da se rastajemo. U selu možda ima 15 jutara pod bostanom, nekada je to sve bilo znatno bolje, ali šta se može. Vremena su se promenila i mi pratimo kretanja na koja ne možemo da utičemo. Imao sam i nešto malo žita, znate i sami kako je prošlo, kukuruz i soja loše stoje… videćemo, ko zna šta će biti od nas, priča Petković.

DjordjeSličnog je mišljenja i Đorđe Bukarica koji napominje da nisku prodajnu cenu robe prati porast drugih nameta koje seljaci sve teže mogu da podnesu.

– Lako je da vičU kako raste dohodak kada nama otm sve što zaradimo. Nama ne ostaje više ništa osim da se pokrijemo, da budemo na nuli. Pa ti onda radi… a sve što radiš udeliš tamo nekom koga ni ne znaš i ko pojma nema kako se ovi naši poslovi obavljaju. Trčim sa jednog posla na drugi, sa drugog na treći… Nikad dosta i nikad stati, samo da bi se nešto zaradilo. Onda neko posle kaže da je seljaku lako. Pa voleo bih da vidim i te šta bi rekli kada bi samo jednu nedelju proveli sa nama na ulici kraj bostana ili na njivama, kaže Bukarica.

Kategorije Reportaža