Selo se obnavlja zajedništvom
Piše: Stevo Lapčević
Bešenovka Milica Solarević (31) doktor je geonauka (geografija) i trenutno radi u Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu u zvanju docent, za užu naučnu oblast Društvena geografija. Svoj naučni put započela je pre sedam godina i to kao član Katedre za Društvenu geografiju u zvanju istraživač-pripravnik. Od maja 2013. godine nosi zvanje istraživač-saradnik, a od januara 2014. godine zasniva radni odnos na istoj instituciji sa zvanjem asistenta. Tokokm studija Milica je bila izvanredan student. Osnovne, master i doktorske studije završila je sa prosekom 10.00, a u svojim završnim radovima bavila se temama kao što su „Mortalitet Bešenova u periodu 1900-2008. godine” (na osnovnim studijama), „Uporedna analiza starenja stanovništva Bačkog Petrovca i Kovačice“ (na master programu), odnosno „Opadanje fertiliteta u Sremskoj Mitrovici i Šapcu“ na doktorskim studijama.
Milica je bila stipendista Ministarstva prosvete Republike Srbije, Ministarstva omladine i sporta, Fonda za talente „Atanasije Stojković“. Za postignute rezultate dobila je nekoliko izuzetno vrednih nagrada Univerziteta u Novom Sadu, a glavne oblasti interesovanja i istraživanja su joj demografija (sa akcentom na oblast fertiliteta), populaciona politika i planiranje porodice, istorijska demografija, istorijska geografija, geopolitika, uticaj demografskih trendova na ekonomski razvoj.
Član je Srpskog geografskog društva (Društva geografa Vojvodine), Društva demografa Republike Srbije, Centra za prostorne informacije Vojvodine i GIS centra. Ipak, kako sama kaže, svoje selo i svoj Srem nikada nije zaboravila, Bešenovu se uvek rado vraća i njime se bavi u svojim naučnim istraživanjima – kad god za to postoji mogućnost.
Od uvek uz geografiju
Prva četiri razreda osnovne škole “Jovan Popović” završila sam u Bešenovu, tokom kojih je učitelj Đorđe svega osmoro đaka „terao“ da piju čaj svako jutro u hladnim zimskim danima, donose podmetače za stolice (grejali smo se na kaljevu peć), kolače nakon slave, pišu dnevnik tokom svakog raspusta, posećuju drugare koji su bolesni, prave priredbe na kraju svake školske godine za svoje roditelje, prijatelje i ostale meštane sela. Bila je to jedna složna proširena porodica, koja se nakon četvrtog razreda podelila na nekoliko odeljenja matične škole u Sremskoj Mitrovici, priča Milica.
Od petog razreda dr Solarević našla se u novoj sredini. Do matične škole putovala je autobusom, što je podrazumevalo ustajanje koji sat ranije i povratak kući u momentima kada su učenici iz grada već uveliko ručali ili večerali. Posebno teški bili su joj zimski dani i čekanje autobusa koji je nekada kasnio, nekada se kvario, ali, kaže kroz smešak, “sve ima i svojih čari”.
– Omiljeni predmet bio geografija, ali je zanimljiva, pomalo i smešna situacija u kojoj sam na prvom času geografije u petom razredu nastavnika Bodirogu pitala koji fakultet je završio, kada sam prvi put čula za PMF u Novom Sadu i „videla“ sebe tamo u nekom momentu. Geografiju sam oduvek volela kao predmet koji na najbolji način spaja čoveka i prirodu i sadrži mnoštvo uzročno-posledičnih relacija sa kojima se svakodnevno susrećemo. Osim toga, volela sam i matematiku i fiziku, a posebno biologiju. Iz mnogih predmeta sam išla na takmičenja i stizala do različitih nivoa, pa sam osnovnu školu završila kao đak generacije, nosilac Vukove diplome i specijalnih diploma iz geografije, biologije, srpskog jezika i muzičke kulture (za šta je bilo zaslužno članstvo u školskom tamburaškom orkestru). Sigurno je da nisam imala iste uslove kao neko ko je živeo „preko puta škole“ i mogao da ostaje na različitim sekcijama i aktivnostima posle nastave (autobus nije čekao), uči sa drugarima vikendom, ali je isto tako sigurno i da nisam odustala i „tiho sam se nametnula“. Što je najlepše od svega, i nekoliko generacija posle mene, mnogi đaci generacije su bili baš iz Bešenova, nastavlja priču Milica.
“Plava zgrada”
Po dolasku u Mitrovačku gimnaziju, Milica se posvetila unapređenju znanja stranih jezika, nastojala je da kroz geografiju, istoriju, srpski jezik i književnost oplemeni svoje opšte opravdanje. Tada je, svedoči, pokazala veću sklonost ka društvenim naukama, uz izuzetak biologije, koja ju je oduševljavala segmentima i detaljima vezanim za čoveka, zdravlje i fitologiju.
– Nakon završene gimnazije, kao odličan đak razmišljate o mnogim opcijama i slušate savete profesora, roditelja, prijatelja, koji uglavnom sugerišu „ekonomski opravdana i isplativa“ zanimanja. Međutim, ja sam već u petom razredu rešila šta želim, uredno sam se informisala i jedina dilema koju sam imala bila je u vezi izbora Univerziteta. Kada sam prvi put kročila u “plavu zgradu” u Novom Sadu, zavolela sam je, donela životnu odluku, a evo i danas nakon 12 godina sam tu, nastavlja Milica.
Svoje znanje, Milica je nadograđivala i na svom Prirodno-matematičkom fakultetu koji je upisala 2005. godine. Šest godina kasnije izabrana je za najboljeg studenta Prirodno-matematičkog fakulteta. Od početaka geografije na PMF-u u Novom Sadu, prvi je student u istoriji sa “čistom desetkom” i još uvek je to na svom smeru.
– Moj trud bio osnova svega, kao i želja da dođem do višeg cilja, ali neosporna je podrška prijatelja, a pre svega porodice. Porodica je stub društva, pa tako neizmernu i najveću zahvalnost upućujem svom stubu i osloncu u životu, svojoj porodici. Majka Dragana, otac Jovo i brat Srđan Solarević su osobe čija me bezuslovna ljubav i podrška prate tokom celog života, priča Milica i nastavlja: – Par meseci nakon upisivanja master studija, profesor Branislav Đurđev je procenio da mi je mesto na fakultetu i među nastavni kadrom, što je, moram priznati, od početa studiranja bila moja želja, a kasnije cilj kojem sam sve aktivnije i intenzivnije težila i na kojem sam svakodnevno radila. Od istraživača-pripravnika, preko istraživača-saradnika, asistenta do docenta, prošao je niz godina u kojima sam stekla iskustvo u poslu, znanje, veštine, sigurnost, samouverenost, saradnike, prijatelje i dobila ekonomsku potvrdu svog truda i zalaganja, što je i te kako važno u realnim okvirima.
Selo traži promenu svesti
Radeći na svom doktoratu, Milica je, nastavlja priču, došla do zaključka da seoskim školama danas najviše nedostaju deca. Nije nikakva retkost naći školu u Sremu u kojima u četiri razreda ima tek 15-ak učenika ukupno. Bliski predmeti se spajaju, a da li će i koliko biti upisano učenika u svaki naredni prvi razred uvek je neizvesno.
– Takva demografska slika se negativno odrazi na sve druge segmente, na broj učitelja, sredstva koja se izdvajaju za školu kao instituciju, pa neretko to postane u mnogim seoskim sredinama i psihološki momenat koji se odrazi na kvalitet nastave i samim tim stečeno znanje. Ipak, u takvim uslovima neguju se neke druge vrednosti, one iskonske koje doprinose zajedništvu, više pažnje se posvećuje individualnom radu, pojedinačnim interesovanjima, kontaktu roditelja i nastavnika, a neke druge, uglavnom materijalne i statusne aktivnosti, društveno popularna ponašanja svojim izostankom ipak neće mnogo naškoditi, nekad čak naprotiv, sigurna je Milica.
Devastacija seoskih sredina, njihovo demografsko, socijalno i kulturno marginalizovanje su, po dr Solarević problemi o kojima se sve više govori u Srbiji, a pozadina svega jesu sve brojnija naselja sa manje od 100 stanovnika (preko hiljadu ih ima u Srbiji), „odumiranje“ sela i seoskog načina života, razmišljanja, dnevne i sezonske migracije selo-grad, koje postanu stalne i vode kao definitivnom odlasku mladog stanovništva u urbane centre i gravitaciona područja bliže ili dalje okoline.
– Naravno da su mala ulaganja u selo važna stavka, posebno u domenu poljoprivrede, ali nije sve u tome. Čak i da su veća ulaganja, ne bi imalo efekta ako u naselju ostane stanovništvo kategorije starije od 65 godina, ko bi unapredio poljoprivredu, proizvodnju? Teško je na selu, naravno, ostaje samo staro stanovništvo, sa malim ili nikakvim prihodima, nema podrške druge, treće generacije, jenjava osećaj socijalne pripadnosti i solidarnosti. Mladi odlaze, školovani odlaze, često misleći da im po završetku fakulteta na selu nema mesta. Ne degradira čoveka i diplomu sredina, nego sam sebe neodgovornim ponašanjem i traženjem linije manjeg otpora. Zato čovek, bez obzira gde je, ako da sve od sebe, može da uspe. Ako dobro pogledate oko sebe, videćete da primera ima mnogo, zaključuje razgovor dr Milica Solarević.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji se finansira iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
