U detinjstvu je Ružica Popović sve naučila: kako se kuva, mesi i kako se siri sir, ali je naučila i da hekla, štrika i šije
Piše: M. Ninković
Više od 15 godina domaćica Ružica Popović iz Šašinaca, je članica udruženja žena „Desanka Maksimović“. Uprkos svojih 75 godina, ova najstarija članica je aktivna i danas, neumorna je i poletna, štrika i šije. Govori da je sve naučila još kao devojčica i da vreme u kome je ona odrastala i uslovi koje danas imaju devojke i žene na selu, ne može da se poredi.
– Sada je mnogo bolji položaj žene na selu, i sve se više gubi ta razlika selo-grad. Nekada su žene bile samo seljanke, domaćice, a danas im je mnogo lakše jer imaju gotovo sve. Ja sam nekada ustajala ujutro u 4 sata. Suprug tada sprema konje jer mora da krene na oranje. Konji se nahrane, stoka namiri i kada on ode na njivu mene čeka spremanje, kuvanje, deca. Odlazila sam i ja na njivu da radim, koliko puta samo. Najteže mi je ipak nekako padalo što u to vreme nije bilo ni kupatila. Pa opet, uspeli smo da drugi u selu uz pomoć hidrofora, jer vodovodna mreža još nije ni prošla kroz selo, napravimo sebi kupatilo. Vodu iz bunara više nisam morala da vučem, a kada je jednog dana u kuću stigla i veš mašina, to je bila premija. Danas je na selu život gospodski i moje snahe i unuci mi često i ne veruju kada im pričam kako se nekada na selu živelo.
U detinjstvu je sve naučila, i kako se kuva, mesi, kako se siri sir, ali je naučila i da hekla, štrika i šije.
– U kući imam šivaću mašinu i šivenje sam sama naučila. Malo po malo i sve sam savladala. Naučila sam da napravim mustru, model. Valjda imam dara za to, šta ja znam, govori Ružica uz osmeh. Nije nas u to vreme niko štedeo. Sećam se da sam u sedmom mesecu trudnoće sa šinskim kolima odlazila za Vitojevce, tako je bilo.
Svesna je Ružica da su druga vremena, da se sve promenilo i ističe je dobro što su te promene bile na bolje, ali joj je žao što mnoge mlade devojke ne pokazuju neko interesovanje da mnogo toga nauče od svojih majki ili baka. Sa ponosom ističe svoju unuku za koju kaže da je stvorena za sve.
– Jako je vredna, hoće da uradi, napravi, pospremi. Kada smo jedno vreme ostali bez radnika, jer moj sin ima farmu krava i bavi se proizvodnjom mleka, ona se sama ponudila da melje, nosi, gura kolica, sipa i raznosi. Sve je to svojim ručicama radila. Svako jutro i veče, namirivala je stoku. Ja ne znam u današnje vreme ima li i koliko takvih devojčica koje bi to radile.
Iako su joj i sin i snaha fakultetski obrazovani, odlučili su da ostanu na selu i bave se poljoprivredom. Dobro im ide, govori Ružica, ali joj je žao kada vidi da mladi ljudi odlaze sa sela jer misli da država nije dovoljno uradila i pomogla seljaku da od svog teškog posla može da zaradi, da osnuje porodicu i ostane na svojoj zemlji.
Dok razgovaramo Ružica ne ispušta vunicu iz ruke. Pored štrikanja, sašila je i torbe, od kože i platna, kako kaže, damske i dosta ih je preko udruženja i prodala.
– Sve šijem. Ali nekada pomislim da i ne valja sve znati, jer tada čovek nikada nema slobodnog vremena. Iako sam u godinama, stalno narod dolazi kod mene da se nešto porubi, skrati, suzi, sašije, zakrpi…nema kraja, smeje se. A ja opet, takva sam, volim da uradim, pomognem ili pokažem. Tu sam uz moje žene i radujem se našim druženjima. Ništa mi nije teško da za njih uradim, i sve dok mogu, biću uz njih i sa njima.
Dobro zdravlje, baka Ružice.
