– Šteta je što ljudi ovde misle da je dobar krug: krava-mlekara, svinja-klanica, žito-silos, jer od toga nemaju gotovo ništa. Pogotovo oni koji imaju malo zemlje, priča Marko Sremčić
Piše: S. Lapčević („Sremska poljoprivreda“)
Ležimirac Marko Sremčić jedan je od retkih Fruškogoraca koji na svojoj zemlji pored standardnih ratarskih kultura sadi i jagodu. Kako kaže, poslednjih godina na mitrovačkom Fruškogorju raste broj voćara, ali je zaljubljenika u jagodu jednako malo. I dok ga neki drže za ludog, on uporno, već deset godina, druguje sa jagodama za koje tvrdi da su isplativije od bilo kakvog ratarstva. Pod ovom kulturom ima čitavo jutro, a u planu mu je da proizvodnju proširi.
– Imam strinu jednu koja radi na pijaci. Ona me je uvela u ovaj posao i to tako što me je par puta provela kroz tezge da vidim kako se cene kreću. Nije mi trebalo mnogo da uvidim da je cena dobra, da računica postoji i da se roba brzo prodaje. Počeo sam lagano, bez prevelikog znanja, na početku sam tome i platio danak, ali već nekoliko godina stvari se odvijaju prilično dobro za mene i moje jagode, priča Sremčić.
Oko jagode, kaže ovaj vredni Ležimirac, ima mnogo posla i možda je upravo to jedan od razloga zbog kojeg se Fruškogorci teško i retko odlučuju za rad sa ovom voćkom. Za razliku od njih, Marko nema problema, pa tako pored njega u poslu sa jagodama su i supruga i tri ćerke koje uredno obavljaju sve poslove na pijacama i njivi, za šta bivaju i adekvatno plaćene.
– Jagoda je ove godine, ovog proleća, bila pogođenja snegom dobrim, ali sam tih dana brenerom palio oko njih, oko frušta i oko breskve, tako da sam dobro prošao ako se uzme u obzir stanje u kojem su proizvođači južno od Save i Dunava. No, sa druge strane, na tržištu su se pojavili Rusi, izvoz je krenuo, pa je cena skočila i nama koji trgujemo na srpskom tržištu. Mnogi to ne mogu da shvate pa još uvek uporno ne odustaju od žita. Ja sam presavio tabak i ušao u jagode. Kada krenu, mesec dana nema spavanja. Mitrovica, Futog, Beočin, Novi Sad, pijace, kvantaši… samo da se roba što pre prosledi dalje, naglašava Sremčić i dodaje: – Moja roba je krupna, ujednačena, slatka, ja ne prskam, hemije nema i to je čini još kvalitetnijom i prohodnijom.
Veliki problem za Marka je činjenica da je u svom poslu usamljen. Tamo gde je proizvođača više, kao što je u Mačvi, pojavila su se udruženja i zadruge preko kojih se lakše dolazi do ruskog tržišta koje je za našeg Ležimirca još uvek daleko.
– Nemam nikog blizu da bih se mogao udružiti. Kada bi ljudi shvatili da je Fruška gora Bogom dana za jagodu, kada bi krenuli da je rade, bilo bi dobro i za mene i za njih. Šteta je što ljudi ovde misle krava-mlekara, svinja-klanica, žito-silos, jer od toga nemaju gotovo ništa. Pogotovo oni koji imaju malo zemlje. Naša jagoda se u inostranstvu, u Evropi, kreće od šest do osam evra, odličnu cenu ima i frušt, breskve su dobre, imam mlad voćnjak koji treba da da dobar rod, a planiram da sadim i lešnik. Pored toga, radim i uslužno zemlju, nisam se skroz oslobodio ni ratarstva, imam i nešto svinja, pečem uslužno… sve što može da donese neki dinar, nastavlja Marko.
Ležimirski atar, siguran je Sremčić, odličan je za voćarstvo. Zemlja je stalno osunčana i jedini problem predstavlja voda koja je na velikoj dubini. Ova godina, kaže, bila je kišovita i dobra, a kada kiše nema, zalivanje je obavezno. Jagoda je plitkog korena i svu vlagu izvlači iz gornjeg sloja.
– Da bih ja došao do vode treba mi dosta novca. Minimalno oko sedam hiljada evra. Seljaci pričaju da takve stvari mora država da rešava, ali ja sam skeptičan po tom pitanju i državi koja stalno sprovodi ovakvu katastrofalnu agrarnu politiku ne verujem puno. Ako godina bude toliko dobra, treba raditi sam, a čekati da neko pomogne i podrži, od toga nema ništa. Subvencije za mehanizaciju se daju ljudima ispod 40 godina, sa idejom da mladi ostanu na selu. Ja imam 42 godine i troje dece, što znači da me je taj podsticaj zaobišao. A niko ne razmišlja da bi i moja deca ostala na selu ako bi ja mogao da im obezbedim uslove za to. Poljoprivredna penzija je bila i ostala manja od socijalne pomoći, podsticaji su svedeni na minimum, pa tako sva politika podmlađivanja sela teško da će dati dobrog rezultata, naglašava Marko.
Na selo, na dedovinu, Sremčić se vratio krajem 1996. Godine na osam jutara zemlje. Od alata je imao ašov i budak. Prvih godina je kijirao dok nije došao do traktora koga je sam opravljao. Kirijanje je nastavljeno, pa je tako u godinama koje su dolazile Marko kupio i prikolicu, plug, a pre izvesnog vremena i traktor. To što je stariji, ne smeta mu, posebno ako se uzme u obzir da je sve kupio za svoj novac, bez kredita, lizinga. Dok su drugi išli na more, kaže, on je čuvao da kupi zemlju.
– Trenutno imam deset hektara obradive zemlje i oko 2.5 hektara pod šumom. Desetak hektara radim u zakup. Ćutim, radim, uredno isplaćujem arendu i ne kajem se što sam došao na selo. Ovde imam svoj mir, radim sebi, svoj sam gazda i samostalno planiram svoje poslove. Politika me ne interesuje, nikome ne verujem, niti mi ko osim voćara koji nikako da se udruže, posebno treba. Vodim računa o sebi i svojoj porodici. Sredom i subotom sam na pijacama, kada jagoda dođe idem u Novi Sad na kvantaš i to su moje putanje. Kada sezona prođe, meni čiste zarade od jagode ostane 75 posto. Zarada je dobra i svima bih preporučio da tamo gde mogu krenu sa jagodom i da batale insistiranje na ratarstvu na koje smo svi nekako naučili, zaključuje Marko.
