Uspešna deca iz seoskih škola: Dragica Milošević

Danas se u Srbiji, smatra germanistkinja Dragica Milošević, mladi i školovani ljudi nalaze na margini društvenih dešavanja. To, dodaje, generiše nezadovoljstvo, pa najveći broj onih „pred kojima je vreme” zapravo ne mogu da se pronađu

Piše: S. Lapčević

Rođena Manđelošanka Dragica Milošević (24), apsolvent je nemačkog jezika na Filološkom fakultetu u Novom Sadu i trenutno boravi na Pedagoškom fakultetu u Ludvisburgu-Nemačka, gde je na stipendiranoj studentskoj razmeni. Stipendiju je dobila kao uspešan student koji se bavi istraživačkim radom, sa ciljem da kroz školovanje u Nemačkoj unapredi poznavanje nemačkog jezika. Po isteku stipendije, Dragica će dobiti mogućnost da u Ludvisburgu ostane, ali će se, kako kaže, vratiti kući da dovrši svoje studije, upiše Master studije, nastavi svoj istraživački rad, a potom, ako sve bude kako želi, krene i na post-diplomski studijski program.

– Osnovnu školu završila sam kao vukovac. Posebno sam se isticala u oblasti geografije i fizičkog vaspitanja. Iz geografije zauzela sam u osmom razredu peto mesto na republičkom takmičenju, to mi je najveći uspeh. U tome je imala udela moja mentorka Gordana Simjanovski, koja je zaista izvanredan predavač i čini mi se da niko nije mogao da izađe iz osnove škole, a da ne zna kartu sveta. Kada je u pitanju fizičko vaspitanje, moram napomenuti da sam išla na mnogobrojna opštinska, ali okružna takmičenja iz raznih sportova – odbojke, fudbala, košarke, atletike i plivanja. Bila sam veoma sportski tip i dugo sam trenirala odbojku. Takođe, učestvovala sam i na okružnim takmičenjima iz srpskog jezika, ali tu nisam postigla neki značajniji uspeh. Uvek sam se interesovala za gramatiku. U to vreme, nastavlja priču Dragica, bila sam u Mitrovici i imala sam odličnu priliku da uvidim razliku u kvalitetu uslova u kojima rade deca u gradu u odnosu na ono što imaju mališani po selima. Seoske škole su uglavom slabo opremljene tehnologijom, materijalima i sredstvima za učenje. Deci na selima nisu dostupna pozorišta, škole za učenje stranih jezika, muzičke škole, sportske hale i sve drugo što bi im pomoglo da bolje i više saznaju. Nemaština po selima je velika i to je još jedan problem sa kojim se današnja seoska deca susreću. Roditelji su prezauzeti borbom za egzistenciju, pa nemaju vremena, novca, a neretko ni vremena ni novca da svojoj deci priušte usavršavanje. Ipak, smatram da takve okolnosti ne bi trebalo da dovedu do pada, već upravo suprotno, trebale bi da podstaknu decu sa sela da se još više bore za svoje snove, da nikad ne odustaju. Trud se uvek isplati, a znanje i umeće niko ne može da vam oduzme.

Dok je osnovnu školu završila kao vukovac, Dragica je iz Mitrovačke gimnazije izašla sa prosekom 4,94. U prve dve godine osvojila je, sa svojom atletskom ekipom, dve zlatne medalje u ekipnom takmičenju na državnom nivou. Na opštinskom takmičenju iz istorije osvajala je prva, odnosno treća mesta, ali nije uspevala da se plasira na republički nivo takmičenja.

– Vreme je odmicalo, bližilo se drugo polugodište četvrtog razreda, a ja  nisam znala šta da upišem. Sa prosekom koji imam, mogla sam da biram, ali nisam bila sigurna šta bi za moju budućnost bilo najbolje. Bila sam svesna da moram da studiram nešto perspektivno i traženo. Otišla sam na besplatno testiranje kod psihologa, gde sam radila testiranje inteligencije i raznih kompetencija. Prema rezultatima najviše sam bila predodređena za studiranje stranog jezika, zatim psihologije i pedagogije i na kraju prava. Moram priznati da mi psihologija i jeste bila najveća želja, ali sam bila svesna da more psihologa čeka na birou. O pravnom fakultetu nisam htela ni da razmišljam – mnogo učenja napamet, suvoparno, a sa druge strane niko u porodici mi nije advokat niti je zaposlen u toj struci, da može da me pogura. Kroz razgovor smo došli do nemačkog i uvidela sam da je to jezik koji se sve više traži, kao i da u gradu u kojem živim na evidenciji nezaposlenih “Nemaca” nema.  To je bila presudna činjenica. Bila sam svesna da moram da ostvarim budžet, dobijem studentski dom i kredit, da bih uopšte mogla da studiram. Život na selu jeste lep, ali nije lako opstati i planirati budućnost ako znate da imate sve, samo ne pare. Ipak, roditelji su me podržali, sve što su proizveli koristili su da bi sakupili novac, platili mi privatne časove i pripremnu nastavu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde sam nakon pet meseci intenzive pripreme položila prijemni i upala na budžet, nastavlja Dragica.

Studije germanistike ova vredna Manđelošanka upisala je 2012. godine. Sve četiri godine bila je na budžetu, prosek joj je 8.73. U drugoj godini studija Dragica je počela da se bavi izučavanjem Podunavskih Švaba. Ta tema ju je kako kaže, posebno zanimala jer se radi o narodu koji je živeo na prostoru na kojem je i ona odrastala.

– Bavila sam se njihovom istorijom, kulturom i običajima, pa sam kao učesnik Letnje akademije “Zibenburgen” boravila šest dana u Rumuniji, u gradu Sibiju, gde sam prezentovala običaje Podunavskih Švaba na teritoriji Vojvodine.  Na toj akademiji učesnici su takođe bili i studenti sa Pedagoškog fakulteta u Ludvigsburgu, gde sam trenutno na stipendiranoj mobilnosti. Tada sam imala prvi put priliku da dođem u dodir sa izvornim govornicima, da oslušnem izvorni nemački, upoznam na najbolji način njihovu kulturu, mentalitet, ponašanje i ostvarim kontakte i prijateljstva. Učestvovala sam i na seminaru “Jezik u politici” predavača dr Olivera Herbsta, nemačkog profesora iz Vircburga. U poslednjoj godini studija istakla sam se i sa najvišom ocenom iz prakse. Podučavala sam osnovce i gimnazijalce u Novom Sadu jezikom koji studiram i tada sam po prvi put uvidela šta znači biti nastavnik odnosno profesor, nastavlja priču Dragica.

Danas u Srbiji, smatra Dragica, mladi i školovani ljudi nalaze se na margini društvenih dešavanja. To, dodaje, generiše nezadovoljstvo, pa najveći broj onih „pred kojima je vreme” zapravo ne mogu da se pronađu.

Pod našim nebom u najvećem broju slučajeva nema mesta za mlade, obrazovane, perspektivne i talentovane ljude, koji odlaze trbuhom za hlebom. Niko ne bi odlazio iz prelepe zemlje poput Srbije, a da ga na to nije život naterao. I na kraju, kad se objektivno sagleda, ekonomski snažnije zemlje su na najvećem dobitku. Dobiju iškolovanog, mladog, sposobnog čoveka za rad. U njega nisu ništa uložili, osim što su mu ponudili pristojan posao, koji je naravno svojim trudom i učinkom zaslužio, smatra Dragica.

Govoreći o svom obrazovanju, Dragica ističe da su studije germanistike na  Filozofskom fakultetu u Novom Sadu prezahtevne, vrlo ozbiljne, te da nude sveobuhvatno znanje, u šta se uverila, tek kada pošto je došla na nemački fakultet.

– Naši studenti su zaista jedni od najboljih, bez lažne skromnosti. Naš fakultet ima sklopljeno partnerstvo sa mnogobrojnim fakultetima u Nemačkoj i Austriji, tako da uvek postoji način da studenti, koji teže da se usavrše, to i postignu. Stipendija je sasvim dovoljna za život ovde, s tim da je u Nemačkoj zaista odlično, što studenti imaju takođe i vremena da pored studija rade honorarno. Pored toga, naši profesori organizuju mnogobrojne radionice za prevođenje, izučavanje kulture, bavljenje kniževnošću, medijima, metodikom, politikom i to čak besplatno, tako da je ipak u našem slučaju do volje studenata. Mada, ovakvo stanje nije prisutno na većini drugih odseka i fakulteta, a za to su krivi isključivo rukovodeći organi i profesori, koji su dužni da se angažuju i svojim studentima pruže mogućnost. Sve se može kad se hoće. Ali, s druge strane moram zaista reći, da bismo trebali da poradimo malo više na tome, da ono što teorijski učimo, utemeljujemo kroz praksu konstatno. Tako bi bili vrhunski stručnjaci. To je prednost nemačkog školstva, zaključuje Dragica.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji se finansira iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.