DANIJELA I SKOLA SAJT

Uspešna deca iz seoskih škola – Danijela Arsić

Za nju život na selu nije nedostatak koji se dobrom organizacijom i jakom voljom ne može prevazići

Piše: S. Lapčević

 

danijela lezimirDa su mitrovačke seoske škole, uprkos mnogobrojnim problemima koje u  svom radu imaju bile i ostale rasadnik kvalitetnih talenata, svedoči i primer Danijele Arsić (17) iz Ležimira.   Osnovnu školu završila je sa svim peticama, a sa 97,5 osvojenih bodova na prijemnom ispitu bila je najbolje plasirani „Bajićevac“ i prva među potonjim gimnazistima-društvenjacima.

Danas, ona je učenik drugog razreda Društveno-jezičkog smera, još uvek ima sve petice, zaljubljenik je u srpski jezik, u slobodno vreme trenira karate, i vrlo uspešno brani boje svog kluba Budo iz Ležimira. Danijela je dete i učenik za primer. Skromna, vredna, savesna, i svesna da se životu, uprkos odlukama koje on neretko donosi za nas – mimo naše volje, mora poći u susret. Za nju život na selu nije nedostatak koji se dobrom organizacijom i jakom voljom ne može prevazići.

Stalnom usavršavanju posvetila je čitavu sebe. Do izuzetnih rezultata stigla je upornim radom i tako će, rekla nam je kada smo je nedavno posetili, nastaviti da čini i u budućnosti.

Ljubav na prvi pogled

 

– Četiri niža razreda sam završila u Ležimiru i bilo nas je samo četvoro u generaciji. Tada nam ništa nije bilo teško, sve dok nismo krenuli u matičnu školu u više razrede. Brinula sam da li ću se snaći, kako će nas tamošnja gradska deca prihvatiti, kako ćemo se uklopiti. To je obično svoj seoskoj deci problem. Međutim, sve je bilo dobro, i tek u višim razredima sam se, zahvaljujući nastavnici Tatjani Turudić Ožvat, zaljubila u srpski jezik, a posebno u gramatiku. Zavolela sam i engleski, kasnije i prirodne predmete, tako da sam do osmog razreda išla na takmičenja iz srpskog, engleskog, biologije, fizike i hemije, priča nam Danijela.

U petom i šestom razredu, Danijela je na takmičenjima iz srpskog jezika, shodno propizicijama, stizala do okružnih takmičenja. Tokom sedmog razreda je pauzirala, a u osmom, kako kaže, nije ni mogla da ode, pošto nije imao ko da je priprema.

voli gramatiku- Stara nastavnica je otišla, a došla je nova, Ankica Canjar, koja je više polagala na književnost, što nije moj forte. Bila je to završna godina, pa smo počeli da se spremamo za prijemni ispit, i tu nam je nova nastavnica zaista dosta pomogla, i na tome samo joj zahvalna, priča Danijela i dodaje: – Volim ja i književnost, ali smatram da je gramatika zaista zapostavljena, što se naročito vidi sada u Gimnaziji. Kad god imam vremena, ja se zanimam gramatikom, tako da ne gubim gotovo ništa. Mnogi smatraju da se gramatika uči samo jednom – u osnovnoj školi – i da tada ko nauči, nauči, ko ne nauči, nema šta više ni da nauči. Ja se ne slažem, smatram da se starim problemima nikada ne pristupa na isti način. Ljudi sa godinama postaju zreliji, bolje misle, lakše shvataju i sagledavaju neke stvari, a i prvopis se često menja, tako da uvek ima šta novo da se uči i sazna.

Od jezika do DNK

 
Poštujući sebe, svoje roditelje, njihovo požrtvovanje i trud, Danijela je nastavila da bude odličan đak. To što je „društvenjak“ ne smeta joj da i dalje bude jednako dobra i iz prirodnih predmeta. Desi se da nekada i kiksne i da, na iznenađenje ostalih učenika, dobije i po koju trojku. Na roditeljskim sastancima obično je ona ta u koju se upire prstom kad god treba pokazati dobro i uzorno dete. Sve to njoj ne smeta – previše.

Od sestog- Pravo da kažem, naiđe nekad vreme kada sve te hvale postanu opterećenje. Primećujem da i drugovi često između sebe govore kako im kući pričaju da ako eto ja mogu da naučim, onda mogu i moraju i oni. Ljudi su različiti, a ja znam da samo radim svoj posao i da se trudim da to činim na najblji način.  Bilo je par situacija kada sam dobila trojke. Svi su bili iznenađeni toliko da mi je bilo vrlo neprijatno. Ali šta mogu, dešava se – sve ocene su za đake. Važno je samo ići dalje, truditi se i popraviti ono što se može popravljati, sigurna je u sebe Danijela.

Prošle godine ova Ležimirka bila je treća na Opštinskom takmičenju iz srpskog jezika, druga na Okružnom, ali, objašnjava, iz njoj nepoznatih razloga nije išla na dalje takmičenje.

Za razliku od vremena u kojem je bila sigurna da će upisati Mitrovačku gimnaziju, Danijela trenutno nije sigurna kuda bi kada i ovu lestvicu preskoči. Zanima je sve, od filologije do biologije.

– U početku sam htela da upišem Srpski jezik na Filološkom fakultetu. Volela bih da predajem jezik u školi, ali sve više mislim da ću od te zamisli ipak odustati, jer se teško dolazi do posla. Zatim tu je i strani jezik, ali mislim da ima dosta onih koji prevode sa engleskog na srpski, tako da sam trenutno najviše zaokupljena mišlju da upišem na Kriminalistici ili Biologiji nešto što ima veze sa istraživanjem DNK. Možda to deluje čudno, posebno zato što sam ja društvenjak, ali ako uzmemo da je DNK na neki način gramatika naših organizama, onda je to ipak dobro povezano u jednu celinu, objašnjava Danijela: – U trećem i četvrtom razredu dolaze i novi predmeti, sociologija, filozofija, logika, ima tu još dosta mogućnosti. Najbolje je sačekati, ispratiti sve do kraja, pa videti šta vam se najviše sviđa, šta najbolje deluje.

 

O poslu neka misle drugi

 

DANIJELA I SKOLA SAJTKao što još uvek ne razmišlja o tome šta će upisati nakon Gimnazije, Danijela smatra da je još uvek rano da misli i o sutrašnjem poslu. O tome, dodali bi, pre nego bilo ko, trebali bi da misle oni koji se vrednih i dobrih učenika kao što je Danijela sete samo kada čitaju statističke podatke koji svedoče o sve učestalijem odlivu mozgova.

– Čovek treba da radi ono što voli. Ne vidim smisao u obavljanju onih poslova koje ne volite. Naravno, ja razumem da postoje situacije u životu svakog čoveka na koje prosto ne možemo da utičemo, već im se moramo povinovati i pokušati da se snađemo. Ali mislim da nikada ne bih mogla da krenem od onoga što mi se ne dopada. Tako sada u školi, tako ću sutra i na fakultetu, a tako radim i u slobodno vreme, nastavlja Danijela.

U slobodno vreme, Danijela trenira karate. Članica je Karate kluba Budo. Trenira u svom Ležimiru, a na takmičenja odlazi širom Srbije. Do sada je sa njih donela nekoliko medalja, osvojenih na različitim nivoima takmičenja.

– Na Kupu Vojvodine u Kikindi 2013. sam bila treća, zatim imam zlato osvojeno naredne godine na Saveznom takmičenju. Na Državnom prvenstvu Srbije naše Karate unije u Osečini prošle godine bila sam druga, kao i na 17. Kupu Srbije 2015. godine. Tu je bronza iz Budisave 2014. kada sam bila treća i na Svetosavskom kupu.  Treniram uporno, trudim se da budem dobra koliko i u školi, i za sada ne mogu da se požalim. Imamo solidne uslove, koliko je to u malom selu kao što je Ležimir moguće, a ima i nekih naznaka da bismo mogli biti još bolji, kaže za kraj Danijela.

Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Kakve su nam škole, takva su nam sela” koji se finansira iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Kategorije Projekti Sremska Mitrovica